Владимир Коларић
АРХИПЕЛАГ
РУСИЈА
Иако говори о Соловецком логору, подигнутом на
месту чувеног манастира на далеком северу, роман „Обитељ“ Захара Прилепина (Самиздат
Б92, 2015; превод Радмила Мечанин) не представља Прилепинове „Записе из мртвог
дома“, колико „Зле духе“, или, можда најтачније, његове „Карамазове“.
Овде имамо обиман роман који се од реализма креће
ка „реализму у вишем смислу“, односно мистичком или чак фантастичком реализму,
као још од Гогоља и Достојевског, али и Љескова, једном од душа руске
литературе, која је, како рекоше у овом роману, једина религија у Русији која
се може мерити са православљем. Имамо човека не толико у свету колико разапетог
„између светова“, имамо митолошку пројекцију (овоземаљске) власти као
антихриста и једну специфично руску митологију страдања. Имамо чак и главног
јунака оцеубицу, као и свештенике - двојнике старца Зосиме и оца Ферапонта,
овај пут помирене у паклу (а и „он је само један од облика живота, ништа страшно“,
казаће после свега главни јунак) совјетског логора.
Захар Прилепин има имиџ „пресног“ писца, који као
материјал за писање користи сопствено богато и драматично животно искуство,
искуство „граничне ситуације“, толико драго литератури и уметности. Ипак,
Прилепин је сав у руској литератури, њеном специфичном језику, типологији, интертекстуалној
отворености до границе одрицања од „ауторства“, и, наравно, њеној улози у друштву
и култури.
Прилепин совјетско искуство сагледава као део
општег руског историјског, културног, цивилизацијског искуства, у ком су чак и
идеолошки или религијски сукоби у основи културно-идентитетски, у крајњој
линији цивилизацијски, где су политичке промене, речима историчара цивилизације
Вадима Цимбурског, у основи промене културне парадигме. А те културне парадигме
и те промене у највећој мери одређује однос према цивилизацијском моделу који
је постао доминантан после пада ромејског царства, а који углавном именујемо
као западни, уже романо-германски, а сада већ готово искључиво као англо-амерички.
Сва руска борба је у основи културно-идентитетска, и то објашњава кључну улогу
речи и литературе у њеном културно-цивилизацијском моделу.
„Обитељ“, потпуно свестан кључне улоге литературе
у тој борби, ослобођен тривијалних идеолошких и "дневнополитичких" налога и схематизација, до сада је најзначајнији
роман овог популарног писца, и роман са којим се, свиђало се неком или не, мора
рачунати, као битном сегменту трагања руске културе и руског друштва за самим
собом. Он сумира и синтетише богато, вишевековно искуство руске књижевности и
културе на том пољу. А да ли га и „ресетује“, преображава, отвара нове путање -
то је на сваком од нас да процени. Он свакако позива на суочавање и одговор, а
ако и није она врхунска, прворазредна литература - он је искуство.
А искуства је данас ионако све мање.
Нема коментара:
Постави коментар