уторак, 7. јун 2016.

Pesme Tihona Sinicina na Hiperboreji!

Na blogu Hyperborea objavljen je moj prevod dve pesme sevastopoljskog pesnika, slikara, fotografa, publiciste i filozofa, stručnjaka za vizantijsku estetiku Tihona Sinicina. Pesme ovog izuzetnog autora time su prvi put prevedene na srpski jezik:

http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/06/poezija-tihon-sinicin.html

Panel diskusija posle projekcije filma RELIGIJE, NACIONALIZAM I KULTURA SEĆANJA

Četvrtak, 9. jun 2016, u 19h, velika sala Doma omladine u Beogradu
Centar za istraživanje religije, politike i društva u saradnji sa Institutom za studije kulture i hrišćanstva vas pozivaju na promociju II dela dokumentarnog filma "Religije, nacionalizam i kultura sećanja".
 


U panel diskusiji koja će se održati nakon projekcije filma učestvuju:

Dragan Pjevač, advokat i predsednik Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih lica sa prostora bivše Jugoslavije

o. Aleksandar Đakovac, SPC

Vladimir Kolarić, teoretičar filma i umetnosti

Nikola Knežević, autor filma

Moderator: Sergej Beuk

Dokumentarni serijal "Religije, nacionalizam i kultura sećanja" kroz više polučasovnih epizoda obrađuje složene odnose između Religije, sukoba u bivšoj Jugoslaviji, te konstrukcije kulture sećanja u post-konfliktnom periodu na prostorima Zapadnog Balkana. Serijal uključuje svedočanstva žrtava, veterana/branitelja i stručna mišljenja ljudi iz akademskog, civilnog i religijskog sveta. Film se bavi konstrukcijom nacionalnih i verskih identiteta koji proističu iz jačanja uticaja religije u javnoj sferi u godinama koje su prethodile raspadu SFRJ, te ulogom religija tokom ratnih sukoba, kao i uticajem Religija na kulturu sećanja u post-konfliktnom društvu. Film ukazuje i značaj REKOM-a kao najvećeg regionalnog procesa Tranzicione pravde, kao i na neke istorijske primere uloge Religija u Komisijama za istinu i pomirenje. Neka od svedočanstava žrtava biće po prvi put iznesena u javnost.
 
O prvom delu filma pisao sam na ovom blogu na:

недеља, 5. јун 2016.

ISTOČNI ANĐEO (Ljiljana Lašić, Teatar Carte Blanche, 2016)


Владимир Коларић

 

АНЂЕО СЛОБОДЕ

 


Љиљана Лашић је једна од ретких који су се усудили да напусте потенцијално удобну позицију у репертоарском позоришту и крену својим путем. Схватила је, поново као једна од ретких у нашој култури, да је удобност коју нам својим сиренским зовом нуде учмале српске институције исто што и смрт. А не умире се пре смрти.

Пут који је кренула није био ни фондовски, политички подржан и прорачунат, али ни естрадни. Комерцијалан, то да, јер како би било другачије? Психолошке драме, ситуиране углавном у сплет породичних односа, које се суочавају са најважнијим и најургентнијим, и наконкретнијим, проблемима данашњег српског друштва, и то правим, а не измаштаним. И са функцијом метонимије у односу на драму српског друштва у свом историјском ходу.

Пишући своје комаде, глумећи у њима, бирајући доступне сараднике и борећи се за своје место у срцима (и новчаницима!) публике, Љиљана Лашић је преузела на себе одговорност за коју је овде мало ко спреман. Пошто „мала помоћ пријатеља“, уз променљиви ентузијазам наших позоришних делатника када је учешће у потенцијално неизвесном пројекту у питању, успех њених представа је варирао највише у зависности од квалитета и мотивисаности сарадника, пре свега редитеља и глумаца. Али је, увек и неизоставно у својим комадима, до сада извођеним на сцени „Славија“ а сада у театру „Карт Бланш“ (бивши „Пинокио“ у Земуну), нудила  изазовније и релевантније садржаје него већина актеулних репертоара наших престоничких позоришта.

Представа „Источни анђео“ је сведенија, прочишћенија и комерцијално самосвеснија варијација доминантних мотива из њених осталих комада. Овде породична драма није директно изложена на сцени, већ пре мотивише збивање, а историјски контекст (дијахрони и синхрони) није маркиран интергенарацијским прејемством колико  је значењски згуснут у лику анђела, анђела чувара колико и својеврсног анђела историје.

Љиљана Лашић је имала срећу да у овом комаду мотивише на сарадњу добре глумце (Љиљана Стјепановић и Ставан Пиале),  и тиме, уз сасвим пристојну и „функционалну“ режију (редитељ Драгослав Илић), омогућила да се њен јединствени пројекат сведочења о праву на личну слободу и лични пут настави. Друштво у ком овакво схватање своје професије и своје личне одговорности не буде више настрани ексцес него легитиман избор, може бити здраво друштво. Дух дише где хоће, и ако га не препознаје самопроглашена елита, препознаће га такозвана широка публика. Тим пре што је поглед који овакав „дух“ овде промовише аутентичан грађански поглед, не малограђански и снобовски, него онај који обавезује управо на поменуту личну одговорност. То је свакако један од могућих путева за ослобођење од узурпатора српске институционализоване културе.

петак, 3. јун 2016.

МРЕШЋЕЊЕ ШАРАНА (Александар Поповић, режија Милан Нешковић, Атеље 212, 2016)


Владимир Коларић

 

АЈ, КАРМЕЛА!

 


Пажња, пажња! Опасност! Режисер у српском позоришту! У српском позоришту неко режира! Где - „Мрешћење шарана“, Александар Поповић, Атеље 212, режија (!) Милан Нешковић.

Па шта урадити, побогу? Ништа. Лепо му бацити бомбу.

А где наћи бомбу у ово мирнодопско време?

Ништа лакше, за то се у српском репертоарском позоришту увек нађе решење. Бар увек има глумаца под радном обавезом а који би да буду Радован Трећи.

А ко овај пут? Па Нанад Јездић, ко би други. Убациш Ненада Јездића на пола представе - нема представе. Па ти сад режирај.

А критичарчићи: представа у наше време нерелевантна. Малограђанске набигузице који неће да виде наказност српске елите којој би ваљда и сами да припадају, а која се, таква је каква је, мора макар прикривено подржавати, јер нас вечно води у неко боље сутра. А и исплати се, другачије ни не може, уверили смо се. Па тако за њих проблем није оно што јесте проблем, а проблеми се измишљају. Макар се сви после гадили самих себе, као они ликови у представи. Мада, они су ипак тек фикције, па им је аутор убризгао мало савести, ради драмског ефекта.

Али добро, то је то, ваљда је тако (овде) увек мање-више било, баш се упињу да нас у то увере.

А ти, Милане Нешковићу, режирај. Па макар ти и праву бомбу бацили под прозор. Јер, морамо се некако жртвовати, то нам још једино преостаје против све ове гадарије, овог духовног геноцида.

Кад си на непријатељској територији, тако ти је то. Или се повинуј, престани са тим твојим, па бери ловорике. То је овде увек било најлукративније занимање. Смрт фашизму!