недеља, 11. децембар 2016.

ДОЛАЗАК (Дени Вилнев, 2016)


Владимир Коларић

МИ И ДРУГИ

 
Идеја да човечанство може да се уједини само захваљујући некој спољашњој опасности није нова, и поставља донекле предвидљиву основу за научнофантастичне наративе, у којима човечанство наспрам ванземаљске опасности може мотивисано да се сагледа као јединствен субјекат.

То наравно подразумава још старију идеју која уопште познаје и признаје појам човечанства као таквог, а његово уједињење, не нужно политичко, као макар потенцијално пожељан и оправдан циљ наших, опет на само и не нужно политичких, делатности у садашњем времену, али и у историјском континуитету.

У троуглу кључног цивилизацијског комплекса реч (говор) - мишљење - простор/време Дени Вилнев у свом филму „Долазак“ (Arrival, 2016) решење проблема како човечанства, тако и појединачних људских бића, види у промени не само мишљења, него целокупног цивилизацијски формираног склопа у оквиру ког сагледавамо и доживљавамо свет и себе у њему. Овај филм, у том смислу, истражује могућности успостављања нове парадигме која нам помаже да на битно другачији начин сагледавамо свет и делујемо у њему и на њега.

Та нова парадигма је најближа квантним, холографским и фракталним, енергетско-информационим критикама досадашњих доминантних спознајних образаца и пракси, која трага за јединственом структурама на којима почива практично све у створеном свету, од генома, основних биолошких структура до дубоких структура на којима почива људско друштво,  читаве цивилизације, или чак оних чији је карактер мата-цивилизацијски, типа патријархата.

Промена парадигме се, из ове перспективе, у основи сагледава као промена свести са директним импликацијама на људски доживљај реалности и на реалност саму. Оваква промена нужно има свељудски, оштечовечански, универзалан-универзалистички и планетаран-планетаристички карактер, и човека води од нивоа превладавања „класичне квантне комуникације“, ка отварању за њен некласични модус, до досезања „интегралне-интегрисане квантне комуникације“ која ће на најбољи начин довести до остварења предзначених људских могућности. Нужност превладавања цивилизације писма и логоцентризма овде се подразумева, као и превазилажење цивилизацијских дихотомија које се најчешће сагледавају у бинарности Исток-Запад.

Ову сложену философску спекулацију Вилнев смешта у идеолошки мејнстрим наратив, аисторичну и већ само-што-није архаичну визуру „нереализованог краја историје“, односно савременом тренутку - који забрињавајуће прети мултиполарношћу - прилагођену варијанту америчке експанзионистичке доктрине из деведесетих година прошлог века. Вилнев у то  смислу супериорно трансцендира поделу на левицу и десницу у америчком дискурсу моћи, и извргавајући руглу његове радикалније критичаре са оба идеолошка спектра, представља данас све ређу експлицитну апологију актуелног америчког политичко-економско-војног естаблишмента, апологију која, рекло би се, почива на искреној вери у њену, поред свега и даље актуелну, цивилизацијску мисију.

На сваком гледаоцу је да процени да ли овај идеолошки аспект има примарну или секундарну функцију у односу на онај философски, и да ли би ова да два аспекта у једном тренутку могла да буду се подведена под један исти, овај пут нужно идеолошки, наратив. У складу са сугерисаном нелинеарношћу језика и мишљења, сваки одговор  би се морао прихватити као подједнако тачан или погрешан, а у најмању руку као  подједнако легитиман. То може да води спознајном и етичком релативизму, али и свести о сопственој и само сопственој одговорности за све кључне исходе нашег мишљења и делања, од којих је сваки само једна могућност и један, ипак, избор. А зар није то управо оно што су нас учили да подразумевамо под слободом и да јој се баш као таквој радујемо и да је призивамо? А слобода уме да буде гадна.

 

Нема коментара:

Постави коментар