недеља, 09. октобар 2016.

SNOUDEN (Oliver Stoun, 2016)


Владимир Коларић

 

МОРАЋУ СЕ БОРИТИ

 

Као што је уредница „Гардијана“ која је прва представила Сноуденове „проваљене“ податке јавности, и поред временског теснаца морала да уреди понуђени текст како би, ослобођен обавештајног жаргона, био приступачан широкој публици, тако и Стоунов филм (Snowden, 2016) представља широкој, а не обавезно истомишљеничкој публици презентован „случај Сноуден“, са његовим најосновнијим етичким, политичким и идеолошким  импликацијама.

Стоун је своју интервенцију-интерпретацију, како у уводној шпици тако и у интервјуима, прецизно описао као „драматизацију“, и то не у смислу адаптације литерарног предлошка (мада је такав постојао у нефикционалној прози Лука Хардинга) него у смислу превођења документарног материјала у драмски дискурс. Материјал „из стварности“ (већ као такав медијски посредован) жанровски је обликован као „напети трилер“ (са парадоксално познатим исходом „у стварности“), а продукционо као мејнстрим савремене америчке кинематографије поетички утемељен на „причи“ и идентификацији (што шире могуће) публике са главним ликом.

У овом филму, дакле, драматургија побеђује конспирологију, док Америка за Стоуна није „Зелена земља“ са својим нимало светлом улогом у „апокалиптичком“ процесу, већ - и поред свега - домовина, у којој би ствари можда-ипак-једног-дана могле да крену на боље, ако би се њени грађани вратили својим претпостављеним слободарским коренима. У том смислу, Сноуденово почетно опредељење за Тороа и Ајн Ренд, односно вера у индивидуалну слободу и индивидуалну акцију, која боље мотивише његове одлуке него било каква апстрактна морална упитаност, сведочи о томе како је савремена (империјална) Америка изгубила своје најбоље синове и кћери, управо оне који су озбиљно схватили обећања о слободи за сваког и аутономији појединца, изгубивши тиме, једном и коначно, глобални рат за људске душе.

Ипак, говор слободе је данас, а вероватно је тако увек и било, ствар неколицине дивљих маргиналаца, хероја који кроз векове преносе пламен мира, опасно уверење да је мир могућ, одричући се због тога свих блага на свету. „Сноуден“ је у поређењу са том светлом традицијом тек писмо из затвора објављено уз дозволу управе; али нека и то за сад буде довољно.

Данас више нема где да се побегне и борба се мора прихватити. Или се покорити.

А човеку некако не пристаје да буде покорен.

Нема коментара:

Постави коментар