Владимир Коларић
АНЂЕО
СЛОБОДЕ
Љиљана Лашић је једна од ретких који су се
усудили да напусте потенцијално удобну позицију у репертоарском позоришту и
крену својим путем. Схватила је, поново као једна од ретких у нашој култури, да
је удобност коју нам својим сиренским зовом нуде учмале српске институције исто
што и смрт. А не умире се пре смрти.
Пут који је кренула није био ни фондовски,
политички подржан и прорачунат, али ни естрадни. Комерцијалан, то да, јер како
би било другачије? Психолошке драме, ситуиране углавном у сплет породичних
односа, које се суочавају са најважнијим и најургентнијим, и наконкретнијим,
проблемима данашњег српског друштва, и то правим, а не измаштаним. И са функцијом
метонимије у односу на драму српског друштва у свом историјском ходу.
Пишући своје комаде, глумећи у њима, бирајући
доступне сараднике и борећи се за своје место у срцима (и новчаницима!)
публике, Љиљана Лашић је преузела на себе одговорност за коју је овде мало ко
спреман. Пошто „мала помоћ пријатеља“, уз променљиви ентузијазам наших
позоришних делатника када је учешће у потенцијално неизвесном пројекту у питању,
успех њених представа је варирао највише у зависности од квалитета и
мотивисаности сарадника, пре свега редитеља и глумаца. Али је, увек и неизоставно
у својим комадима, до сада извођеним на сцени „Славија“ а сада у театру „Карт
Бланш“ (бивши „Пинокио“ у Земуну), нудила изазовније и релевантније садржаје него већина
актеулних репертоара наших престоничких позоришта.
Представа „Источни анђео“ је сведенија, прочишћенија
и комерцијално самосвеснија варијација доминантних мотива из њених осталих
комада. Овде породична драма није директно изложена на сцени, већ пре мотивише
збивање, а историјски контекст (дијахрони и синхрони) није маркиран интергенарацијским
прејемством колико је значењски згуснут
у лику анђела, анђела чувара колико и својеврсног анђела историје.
Љиљана Лашић је имала срећу да у овом комаду
мотивише на сарадњу добре глумце (Љиљана Стјепановић и Ставан Пиале), и тиме, уз сасвим пристојну и „функционалну“
режију (редитељ Драгослав Илић), омогућила да се њен јединствени пројекат
сведочења о праву на личну слободу и лични пут настави. Друштво у ком овакво
схватање своје професије и своје личне одговорности не буде више настрани
ексцес него легитиман избор, може бити здраво друштво. Дух дише где хоће, и ако
га не препознаје самопроглашена елита, препознаће га такозвана широка публика. Тим
пре што је поглед који овакав „дух“ овде промовише аутентичан грађански поглед,
не малограђански и снобовски, него онај који обавезује управо на поменуту личну
одговорност. То је свакако један од могућих путева за ослобођење од узурпатора
српске институционализоване културе.
Нема коментара:
Постави коментар