четвртак, 26. мај 2016.

VEČNE PRIČE (Luka Piljagić, Nova logika, 2016)


Vladimir Kolarić

 

BITI ILI NE BITI

 

Nema zabušavanja kod Luke Piljagića. Svojim prekaljenim telom, u autorskoj predstavi „Večne priče“ (Nova logika, 2016), zamišljenoj kao omaž Šekspiru ali i Piljagićevom učešću u KPGT-ovom Šekspir festu pre trideset godina u Subotici, on demonstrira svu konkretnost pozorišta i istorije, surovu konkretnost vlasti i oslobađajuću konkretnost života.

Prizore iz Šekspirovih tragedija i istorijskih drama Piljagić na početku i na kraju predstave uokviruje Eshilom i Imreom Madačem, Eshilom kao stupanjem u istoriju i u pozorište (tragediju!) istovremeno i Madačem kao pričom o istoriji i večnosti, ljudskom rodu kao takvom.

Ima u toj svedenoj i energičnoj predstavi jedne istinitosti koja je u saglasnosti između reči i dela, života i umetnosti, jedne autentične performativnosti koja od ove predstave, bez patetike rečeno, čini istinski pozorišni čin, pozorište kao takvo, ono najprostije i najlepše zbog čega je pozorište uvek postojalo i uvek će postojati. Konkretnost prisustva i prisnost susreta, bez poze i laži, i koje već samim sobom razobličava pozu i laž - to je ono što se u pozorištu uvek pamti, i što je pozorište. A „Večne priče“ čuvaju nešto od te vatre.

Нема коментара:

Постави коментар