недеља, 03. април 2016.

PATRIŠA HAJSMIT : CENA SOLI


Vladimir Kolarić

 

ZABRANJENE BOJE


 

Ambivalencija se obično smatra ključnom reči za razumevanje opusa velike američke sposateljice Patriše Hajsmit (Patricia Highsmith), bila ta ambivalencija značenjska, rodna, polna ili moralna. Takva recepcija omogućava da se naglasi kako otvorenost njenog dela za adaptaciju, tako i mogućnost tumačenja njenih likova, njenog umetničkog sveta ili njene umetničke ličnosti u ključu fluidnih identiteta.

Njen roman „Cena soli“, objavljen 1952, pod pseudonimom Kler Morgan (Samizdat B92, Beograd, 2014, prevod Ivan Radosavljević i Aleksandra Rašić; „The Price of Salt“), kao njen drugi roman posle „Neznanaca u vozu“, za razliku od romana o Ripliju eksplicitno tretira temu (ovde ženskog) homoseksualizma. Ipak, to ne umanjuje važnost ambivalencije kao poetičkog „trejdmarka“ Patriše Hajsmit, pošto ovde možda u još većoj meri dolazi do izražaja ključna osobenost njene poetike: glavni predmet njenih dela nisu, naime, ni priča ni likovi, još manje misaone ili predmetne apstrakcije, već odnosi.

U ovom izuzetnom romanu Patrišu Hajsmit pre svega zanima suočavanje likova sa „tvrdom supstancom“ stvarnosti i pokušaj da se ona nekako probije i/ili prevaziđe, i to, a i kako bi drugačije, kroz ljude i ljudske odnose. Nju zanima traganje za  onim „Osećam se kao da stojim u pustinji ispruženih ruku, a ti padaš po meni kao kiša“, dakle žeđ ili žudnja za nečim što mislimo da nismo, a za šta opet verujemo da bismo trebali ili čak morali da budemo, a što nam je, opet možda, dostupno kroz druge ljude. Ta svest da se u ovom svetu nešto dogodilo sa ljubavlju (odnosom!), i to onom koja nam omogućava da zaboravimo i poreklo, i sebe samog/samu, sve osim možda onog što je bilo izvor te ljubavi i ta ljubav sama. I da je svet koji poznajemo upravo to što se dogodilo sa ljubavlju; ne posledica nekog događaja, nego baš to što se dogodilo. Ali u tom svetu i sa tim svetom ipak nekako moramo. A još kad bismo nekako mogli da učinimo i da taj svet oživi, „da povrati svoju so“, da taj svet ponovo bude naš: ne da bude zamka i muka, nego dom.

Ambivalencija Patriše Hajsmit je stoga ambivalencija neizrecivosti, onog najtananijeg u svim odnosima i u svim susretima u ovom svetu, najtananijeg sa čim se susrećemo na ovom svetu uopšte; i to ona najfinije vrste.

Нема коментара:

Постави коментар