недеља, 31. јануар 2016.

U SMIRAJ ŽIVOTA (Silven Bigelajzen, 2015)


Vladimir Kolarić

 

MILOVANJE JE JEZIK
 
 

 

U filmu „U smiraj života“ (Au crépuscule d'une vie, 2015), prikazanom na festivalu „7 veličanstvenih“,  izraelski reditelj Silven Bigelajzen prati poslednje etape života svoje 94-godišnje majke.  U skladu sa naslovom, Bigelajzen pravi film o životu a ne o smrti, a što pre svega znači - ne film o prošlosti, nego sadašnjosti i budućnosti. Pri čemu ta budućnost nije predstojeća smrt, mada ni potencijalna zagrobna egzistencija, već opet život.

Ovaj svedeni crno-beli dokumentarac je začuđujuće rasterećen od priča o prošlosti, sećanja, toponima i biografskih podataka, i u potpunosti je usredsređen na sadašnji trenutak jedne po svemu izuzetne osobe, u stalnom dijalogu (u kom je primat na odnosu a ne informaciji) sa svojim sinom, rediteljem filma.

Vizuelna svedenost i konkretnost, sa tek ponegde naglašenijom poetskom funkcijom (emocije, „atmosfera“), oslobođena napadne metaforizacije i simbolizacije, svoj adekvat ima i na verbalnoj ravni, lišenoj velikih pojmova, pojmova-klišea kada su slični narativi u pitanju, kakve su „duh“ ili „ljubav“, a koji se tako lako pretvore u apstrakcije. Jedina „velika reč“ u ovom filmu je život, uz veliki oprez na ni ona ne postane puki pojam i apstrakcija, da se ne pretvori u deklaraciju i praznu reč.

Ovde se život ispoljava u svoj svojoj konkretnosti, ogoljenosti, baš u tom oronulom telu, baš u tom odsustvu kulturno-socijalnih nanosa i referenci, o svojoj „ogoljenosti“, ali ne onoj agambenovski „žrtvenoj“, već iskustvenoj, onoj koja pročišćava ne samo našu prezasićenu recepciju i sujetno umovanje, već možda najpre - naš jezik. Jer tako gde je milovanje jezik, a život činjenica, sve preko toga deluje kao onaj sujetni višak, taština. A to nije odbacivanje kulture niti društva, ne „varvarstvo kao smrt stila i jezika“, nego pitanje na čemu se ta kultura i to društvo grade, i čemu ta kultura i to društvo vode, i čemu (zaboga) služe. Apstrakcijama ili životu, onoj konkretnosti koju je teško imenovati ali za koju smo svi negde duboko uvereni da znamo šta je, ma koliko nam izmicala, ma koliko je zatrpavali nepotrebnostima i zatrpavali „sobom“, našim sujetnim „ja“.

Nema ovde trancendencije, tačno, ali ni vitalizma kao njene moderne metafizičke zamene. Nema ni prazne „njuejdžovske“ pseudopsihologije, nema ni religije ni filozofije, bar kao doktrine, apriorizma . Ima možda jedino poezije, kao posrednika između tog neimenljivog života i same mogućnosti njegovog izražavanja, mogućnosti jezika. A to ukazivanje na vrednost i lepotu poezije, danas je to već skandal.

Stidimo se da fraziramo posle ovog filma, stidimo se da ne živimo. Pa šta nam još treba?

 
(Silven Bigelajzen: „Pripadam onoj vrsti koja veruje da naše lične aktivnosti i rad dovode do promene društva i da su te akcije neodvojiv deo priče o ‘humanosti’ i ’univerzumu’ u celini. Verujem da se nalazimo pred novim dobom u kojem će umetnost i duh zauzimati značajan prostor, da će dozvoliti ljudima da otvore oči i srca i tako izgraditi bolji svet“.)

 

 

  

 

DE KVINSI na Radio Beogradu!

Kad ovo već nisu radili Hercog i Trir, a morali su, radimo mi. Skrivena tajna sveta u kom živimo, tajna Evrope, tajna bezakonja. Pa ko se usudi.

Na podkastu, u celini:
http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE+%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4+2/2201362/%D0%A2%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%81+%D0%B4%D0%B5+%D0%9A%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%B8:+%D0%9E%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA+(%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B0).html


9. фебруар - уторак


 
ПАУКОВА МРЕЖА (Радио Београд 2 – 18.32) 
 
 

Томас Де Квинси: “ОСВЕТНИК” (премијера)
 
Кратак садржај: Британски писац Томас де Квинси у кратком роману „Осветник”, из 1838. године, прати серију бруталних и тешко објашњивих убистава у наизглед мирном универзитетском градићу у Немачкој. Поред убистава, мештане потресају и присуство тајанственог странца-студента и сазнање да се иза злочина крију мрачне тајне из прошлости града. Радијска адаптација романа, у складу са савременим тренутком, прича је о идентитету човека европске културе, која – осим психолошких и филозофских – поседује и политичке импликације.

Улоге тумаче: Радован Миљанић, Никола Вујовић, Бојан Жировић, Дејан Чавић и Маја Колунџија Зорое
Превод: Милан Милетић
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадник: Предраг Васић
Тон-мајстор: Зоран Узелац
Режија: Зоран Рангелов
Уредник серије: Оливера Коларић

четвртак, 28. јануар 2016.

Lir, Tokin i Dragunska na podkastu

Na podkastu Radio Beograda dostupne su i sjajne drame u čijoj sam realizaciji imao čast da učestvujem, i koje garantovano mogu da privuku i nenaviknute na slušanje radio drama. U domaćem pozorištu, filmu i na televiziji nećete naći mnogo ovako kvalitetnih i pre svega živih stvari.

"Nesmislice" Edvarda Lira u mojoj dramatizaciji i režiji Marije Krstić:

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE+%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4+2/2098281/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE+%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0.html

"Terazije" Boška Tokina u mojoj dramatizaciji i režiji Zorana Rangelova:


http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/Radio+Beograd+2/2170751/Bo%C5%A1ko+Tokin:+Terazije+(premijera).html

"Zagušenje" Ksenije Dragunske u režiji Dmitrija Nikolajeva:

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE+%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4+3/2156861/%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0.html

AGATA KRISTI : IGRA OGLEDALIMA


Vladimir Kolarić

 

MOĆ ŽIVOTA

 

U liku bogataškog imanja sa pridruženim koledžom za resocijalizaciju maloletnih delinkvenata, gospođica Marpl u romanu „Igra ogledalima“ Agate Kristi (Mladinska knjiga, Beograd, 2009, prevod Vanja Lesić; They Do It With Mirrors, 1952) pokušava da pronikne u obrazac jednog sveta u nastanku, samim tim i u obrazac društvenih, kulturnih pa i civilizacijskih promena i procesa koji takav svet čine mogućim. Oruđe gospođice Marpl je „poznavanje ljudske prirode“ zasnovano na svesti o postojanju zla, odnosno odsustvu straha od zla u liku njegovog negiranja.

Ova amaterska istražiteljka se najpre suočava sa usrećiteljskom histerijom i vrednosnim (samim tim i praktičnim) prioritetom ideja u odnosu na čoveka. Zatim sa jednim estetskim deficitom, nastalim ulaganjem isključivo u ono što ima upotrebnu vrednost. I, naravno, sa neizbežnom relativizacijom kriterijuma normalnosti i pravnog poretka. Ako su kriterijumi psihičke, moralne i socijalne normalnosti tek konstrukt, to su svakako i različiti modeli njihovog osporavanja, naročito oni koji imaju lako uočljivu doktrinarnu osnovu.

Svaka ideologija i metafizika ima za cilj delovanje na svest, i kao takva je neprijatelj umetnosti, kao individualne stvaralačke delatnosti, ali itekako prijatelj „kulture“, kao (modernog) ideološkog konstrukta. Estetizacija zločina je tako samo jedan od postupaka (trikova) začaravanja i skretanja-usmeravanja pogleda, psihološke dezorganizacije i duhovnog rasejavanja, a u čijoj osnovi je banalna manipulacija u cilju sticanja i održavanja moći, one najbanalnije, moći „zlatnog teleta“. Suprotstavljanje ovoj pošasti je, kao i uvek, u odbijanju da se magiji, njenim tehnikama i iluzijama prida karakter uzvišenosti i da se pristane na bilo koji oblik straha i strahopoštovanja nad njenim porobljivačkim intencijama. Takođe, i u osnovi, odbijanje da se u bilo kom trenutku skrene pogled sa čoveka i usmeri ka beživotnim, bezobličnim i bezličnim apstrakcijama, ma kako nam one bile predstavljane.

Jedan promišljen i delatan antropološki i spoznajni realizam, dakle, koji stoji u osnovi Agatine modelizacije sveta, sa posebnom dovršenošću i eksplicitnošću u poznijim fazama njenog rada. I možda potraga za jednom istinskom moći, konkretnom i ličnosnom, onom koja služi životu, umesto da ga pokorava.

 

недеља, 17. јануар 2016.

ARKADIJ AVERČENKO : OTAC


Владимир Коларић

 
МЕТАФИЗИКА ЗАБЛУДЕ

 
Збирка под називом „Отац“ (Бернар, 2012, превод Владимир Јагличић) садржи предреволуционарне приповетке великог руског сатиричког писца Аркадија Аверченка, чија је поетика у послереволуционарном и емигрантском периоду, иако кратком (умро је већ 1925) претрпела извесне промене. То је сасвим разумљиво за жанр који у многоме зависи од измене друштвено-историјских околности.

Богата руска сатиричка традиција настала је на фону перманентне друштвене и државне репресије, неуједначеног друштвеног развоја и дубоких културних раскола, и у најбољим тренуцима је одликује уочавање метафизичке („демонолошке“) основе (димензије) различитих друштвених девијација, понајпре оних довољно уврежених да су прерасле у неупитне конвенције.

Аверченко изузетно вешто и прецизно уочава неуралгичне тачке друштвене репресије и претаче их у питко написане приповетке писане са пуном свешћу о природи и могућностима жанра. Аверченко уочава најпре друштвене девијације, односно механизме доминације и контроле који се генеришу унутар самог друштва, нормализујући суштински девијантне међуљудске и шире друштвене односе.

С обзиром да се режими, идеологије и политички системи мењају, а механизми друштвене репресије показују завидну адаптабилност и отпорност, ове приче су колико увек актуелне, толико и вечито неомиљене свим властодршцима овога света, као и различитим самопроглашеним "чуварима поретка". Оне заправо откривају механизме „овога света“ и то је њихова највећа вредност, као и највећа вредност сваке истинске сатиричке књижевности.

уторак, 12. јануар 2016.

BOŠKO TOKIN na Radio Beogradu!

U sredu, 13. 1. 2016. u 18.32h na Drugom programu Radio Beograda premijera moje dramatizacije romana TERAZIJE Boška Tokina, u režiji Zorana Rangelova. Pored Tokinovih likova iz romana, u kolažno-esejističkoj formi radijske adaptacije ima mesta i za likove kakvi su Rade Drainac i Moni de Buli! Užasi i draži Beograda, korupcija i dekadencija, preteći fašizam. Aktuelnije nego kad je napisano.

Moj tekst o ovom romanu nalazi se na:
http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/09/bosko-tokin-terazije.html


РАДИО ИГРА (Радио Београд 2 – 18.32)


 Бошко Токин  ТЕРАЗИЈЕ (Премијера)
 
 

Роман писца, новинара, филмског критичара и авангардисте (зенитисте) Бошка Токина, објављен 1932. године, представља међуратни Београд у низу готово кинематографских слика. Главни град се посматра у разапетости између Истока и Запада, традиције и модерности, велеграда и паланке. Поред друштвеног и културног полета, нагли развој града оптерећен је социјалном и моралном декаденцијом, а ликови новинара Ђорђа и политичара Симе на духовит и динамичан начин дају пресек београдских парадокса, актуелних и данас. Радијска адаптација романа представља колажну структуру са елементима авангардних поетика и есеја.

Улоге тумаче: Бранислав Платиша, Раде Миљанић, Слободан Бештић и Андреј Шепетковски
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Олга Бабић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон-мајстор: Милан Филиповић
Редитељ: Зоран Рангелов
Уредник серије: Оливера Коларић 

четвртак, 7. јануар 2016.

Priča: DŽO


Vladimir Kolarić

 
DŽO

 
„Jesi li se udobno smestio, Pu?“ upita Kristofer Robin.

„Ispričaću ti kako se tigar jednom zabrinuo...“

(Vini Pu)

 

Džo je u pabu zatekao samo Rorija i barmena Boba, poslužio se kikirikijem, opalio Roriju šamar i krenuo dalje, za Šonom.

„Ma, on ti je u klubu“, rekao je barmen Bob za Šona. „Misli da je prokleti Dempsi, šta li...“

Kad je Džo izašao, Rori je rekao: „On je kreten“, trljajući vilicu.

„On je čovek“, rekao je na to barmen Bob. „On zna zašto je rođen.“

„Voleo bi da si kao on?“

„Ne.“

Džo izlazi, dočekuje ga lep dan, lep dan širi ruke... Džo se uvek udobno osećao u svetu. Sada ga pomalo boli stomak, čak mu je i onaj kikiriki zasmetao, da nije toga, ovo bi bio njegov dan, samo jedan od mnogih Džoovih dana u Belfastu. Belfast je dobar grad za ljude kakav je Džo. A kakav je to čovek Džo? On bi samo rekao: Pogledajte me, i sve će vam se samo reći.

Vrata na ulazu u Noelov klub su kao ona na salunima iz vestern filmova: Džo ih otvara sa dve ruke, bučno, da se odmah zna da je tu.

Svi se okreću, neki mu klimaju glavom, neki se prave da ga ne primećuju. Improvizovani ringovi i znojava tela... Crnja Barton čisti podove, i tu nešto smrdi, iz te kante u koju zaranja sunđer i svoje crne žuljevite ruke. Džo inače nije osetljiv na mirise, ali sada želi da pobegne, samo ga ponos zadržava. I za trenutak, znatiželja...

„Ko ti je napravio tu šljivu ispod oka, Bartone?“, pita Crnju, Crnja se osmehuje, zna da je Džo jedan od retkih koji su u stanju da primete modricu na licu Crnca, i da još pitaju za nju.

„Opet Sten i njegovi, Džo. Više i ne obraćam pažnju.“

„Ima da ih sredimo jednom, Bartone, važi?“

„Ma, ne bih ja to, Džo. Pusti ih. Sve je to samo sirotinja.“

„Protestantska sirotinja, Bartone“, govori Džo i ulazi kod Noela.

„Je li dolazio Šon?“, pita.

„Šta će ti?“

„Da se rukujemo, eto zašto.“

„Dolazio je, ali sad ga nema. Bled si danas, Džo, momče.“

„Nešto me boli stomak. Šta god pojedem, kao da je otrov.“

„Stari ti je umro od raka na želucu, ne zajebavaj se sa tim, momče.“

„Hvala što si me potsetio. Nisam starom zapalio  sveću već mesecima.“

„Ma toplo je njemu tamo i bez da mi pridodajemo. Bio je dobar čovek, Džo.“

„Moja stara misli drugačije.“

„Samo da znaš kako ga je volela.“

„Bilo nekad.“

„Znaš otkad nisam jebao, Džo? Ne znaš? Mesecima. Tako ti je to u mojim godinama. Toliko o starosti.“

„Idem da nađem Šona.“

„Budi dobar prema njemu. U problemima je ovih dana.“

„Tu sam da mu ih rešim.“

Ipak je našao Šona, na stovarištu. Dečko je preturao po odbačenoj stereo opremi, gledajući šta bi mogao da iskoristi, da popravi i proda.

„Dok god ima budala u Belfastu, biće i tvojih mušterija“, pozdravio ga je Džo.

„Ja sam pošten čovek, Džo.“

„Baš zato i govorim. Čujem da ti je stara u čabru.“

„Izvući će se.“

„Znaš da neće.“

„Šta ti znaš o tome?“

„I moj stari je bio u čabru. Nisam se zavaravao. Bar je imao lepu sahranu.“

„Izvini, Džo. Nisam hteo da kažem ništa loše o tvom starom.“

„Tvoja stara je fina dama. Učiteljica, je l tako? Deca je vole, čuo sam.“

„Dobra je.“

„A ti, voliš li je ti, Šone?

„Sama me je odgajila.“

„Je li to dovoljno za ljubav?“

„Trebalo bi.“

„Mi smo odbačena, siromašna deca, Šone. Majke su sve što imamo. Majke su sačuvale Irsku.“

„Slažem se, Džo.“

„Oduži joj se. Plati joj pristojnu kliniku. Danas lekari čine čuda. Treba joj omogućiti da dočeka i unuke, zaslužila je.“

„Nemam ja tih para, Džo.“

„Šta je sa boksom?“

„Ma to je samo lokalno. Nikad neću biti nešto više. To je sitna lova.“

„Od prepravki uređaja nećeš puno zaraditi.“

„Znam. A šta da radim?“

„Ja ti nudim posao.“

„Nemoj. Ja sam pošten čovek, Džo.“

„Hoćeš da kažeš da ja nisam pošten?“

„Nisam to hteo da kažem. Nisam želeo nikoga da vređam. Hoću da živim u miru.“

„Diram samo protestantske svinje. Ni jednog našeg nisam ni pipnuo. Je l tako bilo, Šone? Iz kraja si, znaš.“

„Tako je, u pravu si. Izvini, Džo.“

„Ja nisam bitanga, Šone. Počeo sam u rudniku, znaš li kako je tamo?“

„Znam da nisi bitanga, Džo. Poštujem te. Samo ne želim posao koji bi ti mogao da mi ponudiš.“

„Sad si izrekao veliku glupost. Šone.“

„Znam. Svestan sam toga, Džo. Ali moram da idem. Našao sam šta mi treba i kasno je.“

„Tražim te ceo dan po gradu, i stomak me nešto boli, jedva hodam, a ti tako...“

„Žao mi je, Džo. Popij nešto. Svrati do apoteke, da ti preporuče.“

„Ti trovači...“

„Onda idi kod lekara.“

„Ti bi voleo da umrem, Šone.“

„Bože sačuvaj, Džo.“

„Veruješ li ti u Boga, Šone?“

„Trenutno nemam vremena da mislim o tome. Radim.“

„Ubijao si za Engleze, Šone. Bio si u njihovoj vojsci.“

„Nisam nikog ubio.“

„Ali bio si tamo, zar ne? U jebenoj pustinji, Šone.“

„Bio sam u intendantskoj jedinici. Nikog nisam ubio, Džo.“

„Ali, ti Arapi nam ništa nisu skrivili, a ti si otišao tamo da ih ubijaš, Šone. Misliš da je to u redu?“

„Ne mislim. Rat je loša stvar. Ali to je nešto što nas prevazilazi.“

„Govoriš kao neki bednik sa Bi-bi-sija. Stidi se, Šone. Ubijaš tamo neke Arape, koje ni u putu nisi sreo, a ove protestantske svinje, što nam krv piju, njih nećeš ni da takneš. Je li to u redu, Šone?“

„Bio sam u regularnoj vojsci...“

„To nije tvoja vojska, Šone.“

„Voleo bih da je vojska u kojoj sam bio irska vojska, ali sad je ovako, i ja to prihvatam. Jesi li sad zadovoljan, Džo?“

„Drzak si, Šone.“

„Nisam.“

„Samo treba da ga uplašiš. On je protestantska svinja, prebio je sveštenika, daću ti sve podatke, bilo je u novinama.“

„Ne čitam novine.“

„Ne izigravaj budalu, Šone. Majka ti je na samrti.“

„Ali ti nisi anđeo da joj pomogneš, Džo.“

„Ako nisam anđeo, onda sam đavo, to si hteo da kažeš?“

„Kao katolik ne bi smeo tako da govoriš.“

„Mislim da si rekao kako ne veruješ u Boga, Šone?“

„Ali ti si rekao da veruješ.“

Šon je prošao i Džo nije hteo da ga zaustavlja. Bilo je već kasno. Džo je krenuo u crkvu da zapali sveću starom.

„Oče, želeo bih da porazgovaram sa vama.“

„Otkad se nisi ispovedao, Džo?“, pitao je otac Metju.

„Hteo sam samo da vas pitam, ne da se ispovedam.“

„Pitanje ne može da zameni ispovest. Ja ti mogu dati odgovor, ali oprašta samo Bog.“

„Ne želim da mi se oprašta. Nisam uradio ništa loše. Reci mi, oče, ako neko ubije nevernika, je li to veliki greh?“

„Nisi valjda ubio nekog, Džo? Nemoj da mi odgovaraš, nisi na ispovesti, pa bih morao da te prijavim. Ne želim da znam. Postoji zakon.“

„Ne boj se, oče, polako... Nikoga nisam ubio. Samo se pitam, čisto... hoću da znam gde su granice.“

„Granice čega, Džo?“

„Mi i oni, oče. Dokle moramo da ih trpimo?“

„A šta su tebi uradili protestanti, Džo?“

„Meni? Meni skoro ništa. Par puta su mi razbili arkadu i...“

„Ali to je bilo u uzajamnoj tuči. Tukao si i ti njih, je li tako?“

„Ih, samo da znate, oče...“

„Reći ću ti gde su granice, Džo.“

„Reći ćete mi?“

„Nema ih.“

„A šta ako umrem, oče?“

„Bolestan si, Džo?“

„Nisam bolestan. Zašto mislite da sam bolestan?“

„Pomenuo si smrt. Zato sam te pitao da li si bolestan.“

„Mislite li da je to rak, oče, kao kod mog oca? Šta vidite?“

„Idi kod lekara, Džo.“

„Lekari ništa ne znaju. Ja se uzdam u Boga.“

„Idi kod lekara, Džo.“

„A izdajnici, jesu li izdajnici gori od nevernika, oče? Recite mi?“

„Treba da se ispovediš, Džo.“

Ali Džo je već izašao.

Pošto je ubio Šona, Džo je sav novac koji je imao uplatio za lečenje Šonovoj majci.

Džo je postavio granice.

Kada je ušao u klub, prvi ga je pozdravio Barton.

„Jesi li čuo za Šona, Džo? Strašno.“

„Strašno, nemam reči.“

Ušao je kod Noela.

„Daj mi neki posao, stari. Poznavao si mog oca, Zaslužujem to. Ako ne zaslužujem ja, zaslužio je on.“

„Uzmi ovu metlu, Džo. Barton će ti pokazati kako se radi.“

„Hvala, Noele. Džo ne zaboravlja.“

Barton je pevao:„Grobovi će se otvoriti a ja ću i dalje biti tu“. Džakovi za udaranje su se njihali, kao na vetru.

понедељак, 4. јануар 2016.

субота, 2. јануар 2016.

5 domaćih filmova 2015, ali i mnogo više!

Iako nekoliko velikih i opasnih šarenih laža, zapravo dobra filmska godina. Pa eto i mojih domaćih pet, kud svi tu i ja (redosled nije presudan):

UNUTRA Mirko Abrlić i Jelena Marković
PETLJA Milutin Petrović
ISCELJENJE Ivan Jović
ŽIGOSANA Saša Radojević...
AMANET Nemanja Ćipranić


Moji tekstovi o tim filmovima nalaze se na:
http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/03/unutra-mirko-abrlic-i-jelena-markovic.html


http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/02/petlja-74-min-milutina-petrovica.html


http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/03/isceljenje-ivan-jovic-2015.html


http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/06/zigosana-sasa-radojevic-2015.html


http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/10/amanet-nemanja-cipranic-2015.html

Tekstovi o šarenim lažama zvanim Ničije dete, Panama, Pored mene na:

http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/04/nicije-dete-vuk-rsumovic-2014.html

http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/11/panama-pavle-vuckovic-2015.html

http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/11/pored-mene-stevan-filipovic-2015.html

Filmovi koje takođe treba pogledati, Enklava, Porodica, Okean na:

http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/03/enklava-goran-radovanovic-2015.html

http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/11/porodica-sasa-radojevic-2015.html

http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/03/okean-tamara-drakulic-2015.html

Naravno, van svih konkurencija - Žilnik!
http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/03/logbook-serbistan-zelimir-zilnik-2015.html