четвртак, 24. децембар 2015.

Film RELIGIJE, NACIONALIZAM I KULTURA SEĆANJA (Nikola Knežević, 2015)


Vladimir Kolarić

 

MIR, BRATE, MIR

 

Prvi deo najavljenog dokumentarnog serijala „Religije, nacionalizam i kultura sećanja“ u režiji teologa i politikologa Nikole Kneževića, produkciji Centra za istraživanje religije, politike i društva i pod pokroviteljstvom Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED), problem odnosa religije i politike na prostorima bivše Jugoslavije sagledava kao problem odnosa verskih zajednica prema procesu aktiviranja i porasta etničkih nacionalizama, a koji je označen kao glavni uzrok krvavog raspada zajedničke države.

Sintagma „kultura sećanja“ sugeriše da se je u ovom filmu naglasak stavljen na problem identiteta, a posebno problem formiranja konfliktnog identiteta, odnosno onog koji se u nedostatku samoodređenja (kriterijuma tog samoodređenja) određuje isključivo naspram „Drugog“, i to ne na njegovom prihvatanju, nego isključivanju. „Drugi“ time postaje apstrakcija, a proces konstruisanja sopstvenog identiteta metafizička operacija koja „sopstvenu poziciju“ ne zasniva na odnosu, nego na datosti.

U Kneževićevom filmu ratovi na prostorima bivše Jugoslavije se sasvim trezveno ne sagledavaju kao verski, ali sa značajnim ulogom religijskih ideologija, zajednica i elita u formiranju zatvorenih (konfliktnih) identiteta koji su i doveli do sukoba. Tendencija da se religije i verske zajednice sagledaju kao izmanipulisane u cilju mobilizacije od strane nacionalnih/nacionalističkih elita i legitimizacije nacionalnih/nacionalističkih ideologija, nadopunjena je i ukazivanjem na nemoć samih religija, odnosno religijskih institucionalnih elita i verskih zajednica da formiraju sopstveni jezik kojim bi uspostavile odnos prema promenjenoj post-komunističkoj, ali i postmodernoj društveno-političkoj i kulturno-istorijskoj stvarnosti, pa stoga preuzimaju jezik nacionalnih/nacionalističkih elita i njihovih ideoloških koncepata. To implicitno ukazuje i na problem krize religijskih praksi, za koji ne može biti okrivljana samo komunistička ideološka represija i birokratski aparat, već bi ga trebalo sagledati kako u sinhronoj tako i u dijahronoj perspektivi.

Kneževićevim filmom dominira glas naratora sa interpretativnom i komentatorskom, a tek u drugom planu informativnom funkcijom, potcrtan za ovakvu poetiku očekivanom „dramatičnom“ muzičkom podlogom, uz upotrebu dokumentarnog auditivnog i vizuelnog, ili audio-vizuelnog materijala, te iskazima eksperata i svedoka. Tek sa uvidom u planirane nastavke mogla bi se pravilno oceniti poetička i značenjska konzistentnost celog projekta i eventualno prevazići utisak o nedovoljnoj motivisanosti uključivanja svedoka ratnih razaranja u strukturu filma, a čiji iskazi nisu u direktnoj vezi sa temom. Takođe, komunikacijski domet filma bi bio pojačan adekvatnijim izborom i upotrebom naratorskog glasa, kao i nešto konzistentnijim kombinovanjem naratorskih pasaža i audio-vizualnih materijala.

Film „Religije, nacionalizam i kultura sećanja“ nema ambiciju da ponudi originalnu interpretaciju događanja na prostorima bivše Jugoslavije u pozno i post-komunističkom razdoblju, i njegova pozicija se u ideološkom smislu može opisati kao pozicija savremenog (zapadnog) mejnstrima, koji se sve više i sve češće dovodi u pitanje. Ipak, u osnovi, pozicija ovog filma je dijaloška, i u njoj se ideološke premise ne pretpostavljaju želji za istraživanjem istine i istinskoj brizi za čoveka. Autor ovog filma, kao pre svega verujući čovek, ali i sposoban naučnik, uz ukazivanje na sve ono na šta se istine radi mora ukazati, i uz jasno odabranu i pošteno argumentovanu ideološku poziciju, nastoji iznad svega da ispita mogućnosti i doprinese aktualizaciji mirovnih potencijala religija prisutnih na ovom tlu. Dovoljno trezven i obrazovan da ne veruje u mogućnost bilo koje religije da uspostavi raj na zemlji, on ipak smatra da bi religije morale, i da mogu, pre svega u liku samih verujućih pojedinaca ali i organizacija, a oslonjene na sopstveno učenje i iskustvo, da realno i aktivno doprinesu društvima i pojedincima ovde i sada, u savremenom istorijskom trenutku, ma kakav on bio, i sa ma kakve ga pozicije mi interpretirali. Nemoć zapravo nikada nije bio izbor najboljih među nama, pa ne bi trebalo da bude ni izbor nas ostalih, ma kako mi, pojedinačno i kolektivno (prihvatanjem određenih kolektivnih identiteta), gledali na sebe i na druge, na svet i sopstvenu ulogu u njemu.

 

 

 

1 коментар:

  1. Trebalo bi malo porazgovarati na temu odnosa izmedju SPC i MPC

    ОдговориИзбриши