недеља, 22. новембар 2015.

Priča: ADRIJAN


Vladimir Kolarić

 

ADRIJAN

 

 

„Ko je to?

Mala ruža.

Pa uđi onda, ti mala ružo!“

(Aleksandar Ristović)

 

„Oče, ne idi“, rekao sam mu, ali on se samo osmehnuo, mahnuo mi i nikada ga više nisam video. Nisam razumeo zašto me ostavlja, ne razumem ni sada. Stavljam svoj crveni šal i odlazim u sve duže šetnje. Šetam parkom, grobljima, gde god primaju ovakve kao ja, lutalice. Kad vas jednom ostave, povratka nema. Nemate gde da se vratite, u tome je stvar.

Ja imam stan, imam i posao, ali samo me ovo lutanje ispunjava, samo mi ono znači. Ono je moja sladost i moj krst, sve moje.

Posle, za radnim stolom, crtam ono što vidim. Ne, ja nisam umetnik, samo volim svet. Možda čak isuviše volim svet da bih bio umetnik.

Crtam tu ženu koja voli svoje dete dovoljno da bi ga nahranila i obrisala mu bale, ali nedovoljno da bi trpela njegov plač duže od nekoliko sekundi. Besni, i crtam je tako, dok je nad kolevkom i besni. Ali dete je spokojno, mirno – plakalo je, sad ne plače – spokojno je i mirno, a majka i dalje besni.

To su ti moji crteži. Ili taj stariji čovek iz parka. Kad mu neko ide u susret, hoda teško, svaki korak je podvig, lice mu je izmučeno ali usredsređeno, kao martir sa katoličkih slika. Čim svi odu, kad misli da ga niko ne gleda, on počinje da hoda normalno, lako i uspravno, kao ja ili bilo koji mlađi čovek u parku. Crtam ga u tom prelazu, u tom trenutku prelaska iz bolesti u zdravlje, starosti u mladost, u toj podvojenosti. To je nešto što me zanima.

Kažem, nisam umetnik, umetnost je ozbiljna stvar, ja sam samo jedan nesrećan i napušten čovek, mlad i lep doduše, ali to sve čini još težim. Ne žalim se, govorim o činjenicama. Ponekad mi se čini da sve oko mene živi i buja, ponekad da je sve samo smrt. Ponekad vidim svetlost, ali ne bih o tome. Svetlost u licima...

Nju često viđam na groblju, bledu i tanku, u crnini. U ruci drži brojanice i premeće ih među prstima. Ima neobično duge prste, i lepe, nelakirane nokte. Živi u svom svetu, to telo je njena privremena kuća, možda živi i ovde, u Lionu, moguće je, ja je viđam samo na groblju, ali veliki je Lion, u njemu je mnogo žena i mnogo onih u crnini, i mnogo onih kojima je ovo telo samo privremena kuća.

Jednom čekam da ona ode i stajem na njeno mesto, pred taj grob na kojim se moli, plače u sebi, razgovara, šta već.

 

MATJE  BOGDANOVIC

1938 – 2006

 

To mora da je njen otac, sigurno ju je dobio u poznijim godinama. Poreklom je Sloven, verovatno Poljak, mada, razmišljam, ne mora da znači.

Na grobu uvek gore dve žute voštane sveće.

Ne uspevam da je nacrtam. Mučim se, ali ne umem. Ima tu nešto...

„Ne ličite mi na prosjaka. Treba li vam nešto od mene?“, kaže, primećujući da je pratim. Okreće se i gleda me pravo u oči.

Ne očekujem tako nešto. Kažem:

„Lutam. Sam sam, nemam nikog i prosto lutam.“

„Hajdemo onda na kafu. Ali negde gde ima puno ljudi, što više ljudi. I da me ne pratite više, važi? Ne želim više da vas vidim.“

Sedamo. Ljudi se muvaju. Prilazi mi neka devojčica i zamalo me poliva sokom iz tetrapaka. Ipak, nežan sam prema njoj, milujem je po kosi. Nacrtaću je, ima neke tužne oči.

Ona mi priča kako je to njen otac, da je umro pre šest meseci, i kako u ona svaki dan ide na grob. Uvek pali dve sveće, jednu za sebe, drugu za majku.

„Majka vam je bolesna?“, pitam.

„Nije. Samo, radije ostaje kod kuće.“

„Zašto mi sve ovo pričate?“

„Zato što vas zanima.“

„Zanima me sve što je u vezi sa vama. Samo mi je neobična tolika iskrenost.“

„Nisam iskrena. Govorim činjenice.“

Popila je kafu i usne obrisala salvetom. Salvetu je presavila nekako neobično, u trougao, odložila je na tacnu i poklopila šoljom, da je ne oduva promaja ili neki neoprezan a užurban prolaznik. Ona na sve misli, kažem u sebi, ona je već znala ko sam i pre nego što me je pogledala.

„Moram da idem“, kažem.

„Znači, dogovorili smo se. Nećemo se više videti, zar ne?“

„Ne sviđa mi se to.“

„Navići ćete se.“

„Ja sam Adrijan“, rekao sam.

Ona ništa nije odgovorila, samo me je gledala kako odlazim, kako se probijam kroz gužvu i mašem joj, videla je moj crveni šal.

Sledećeg dana ponovo odlazim na groblje, ali nje nema. Kupujem dve žute voštane sveće i palim ih, na tom crnom mermeru, da gore i mirišu. Kad dođe, znaće da su od mene. To je ionako sve što možemo da uradimo za mrtve. Palim još jednu sveću, u svoje ime. Tako osećam da sam sa nekim, bar na ovaj način.

Kući crtam te tri sveće, one su identične, odgorevaju istom brzinom, samo se plamen u nečemu razlikuje: kod jedne je gotovo srcolik, kod druge izdužen, kod treće – zamalo kružan. Onaj srcoliki je od mene. Nekome da dam svoje srce – to je ono što želim. Ali ne može se. Lion je tako surov i hladan grad. Nosim svoj crveni šal i ne očajavam.

Crveni šal razbija monotoniju. Moj svet se razbija u komadiće. Moj um... Ne, ne ludim. Nekada sam mislio da je sreća poludeti. Danas sam zahvalan za ovo malo razuma što mi je ostalo. Zahvalan kome? To još nisam odlučio.

Zvoni telefon. Ona kaže:

„Ja sam. Htela bih da dođem kod vas. Mogu li?“

„Naravno“, kažem.

Otvaram joj vrata.

„Imate nalepnicu Garfilda na vratima“, kaže.

„Uspomena iz detinjstva. Uvek sam ga voleo.“

Ona ulazi unutra, razgleda.

„Ne sećam se da sam vam dao svoj broj telefona.“

„Ja znam ko ste vi.“

Razgleda moje crteže. Pita me kad ću napraviti izložbu. Ja kažem da nisam slikar i da je to tek onako.

„Vi ste gordi a da to i ne znate. Ovo su lepi crteži.“

„Ja sam napušten.“

„Mislite da to baš sve objašnjava?“

„Objašnjava bar ponešto.“

„Pratila sam vas.“

Ćutim.

„Onda kada ste zapalili sveće. Bila sam iza jednog anđela. Posmatrala sam vas.“

„Zašto?“

„Molim?“
“Zašto?“

„Tako.“

On gleda kroz prozor. Na Lion.

„Oprostila sam mu.“

„Govorite o ocu?“

„Kako ste pogodili?“

„Čitam misli.“

„Znala sam jednu ženu koja je umela da čita misli. To nisu bile misli nego glasovi demona.“

„Samo sam se šalio.“

„I ja.“

„Popićete nešto. Imam...“

„Doći ću ponovo.“

I došla je ponovo, za tačno pet dana. Nigde nisam izlazio, svo to vreme. Ni na posao nisam mogao da idem. Hranu sam naručivao, neka bljutave sendviče i mnogo kafe. Ne znam šta me je bilo. Dobro sam se osećao, sam ovde, u stanu.

„Ko je?“

„Ja sam.“

„Izvolite.“

„Niste se kupali.“

„Molim?“

„Treba da se kupate.“

Onda, gotovo bez prekida:

„On me je silovao kada sam imala dvanaest. Znate, onda kad vam rastu grudi i kad osećate nešto čudno u stomaku, među nogama, svugde.“

„I oprostili ste mu?“

„Moja majka još nije. Muči se.“

„Jeste li ga prijavili zbog toga što je uradio?“

„Gospod je došao da spase grešnike, a ne pravedne.“

„Verujete u te gluposti?“

„Vera izoštrava čula. Tako sam osetila vaš strah. Morala sam da vam priđem.“

„Sigurni ste da nisam prosto lud?“

„Svi smo mi pomalo ludi. Ali to je već otrcana fraza. Volite li fraze?“

„Zavisi.“

„Znate li ovo?“ i zapevala je:

„Ostavi me kao da se nikad nećeš vratiti.

ostavi me, ne pružaj mi nadu,

ostavi me, negde drugo ćemo se voleti,

ostavi me, u nekom drugom gradu.

Ostavi me, kad sve prođe to će mi ostati:

negde daleko, volećemo se, u nekom drugom gradu.“

Suze su joj tekle. Gledala je kroz prozor. U Lion.

„Da li ste nekada pomislili kako je svet zatvor?“

„Zar i to nije samo fraza?“

„Idem“, rekla je.

Ona je samo još jedna namučena duša, razmišljam. Njih dve: ona i majka, majka već načeta mržnjom, bolesna, za nju ništa više ne postoji sem te nepravde koju je doživela. A ona, ćerka, živi u jednom predivnom snu. Pali te sveće, gleda u crni mermer, oprostila je i sad čeka odgovor.

Ona misli da sam to ja. Da sam došao sa nekim ciljem, u njen život, na groblje, u svet možda. Kome je tu gore: njoj, njenoj majci, meni?

Ona kaže:

„Vera izoštrava čula.“

Ja bih voleo da vera nije samo iluzija.

Onda bih mogao da verujem da je moj otac i dalje tamo negde, i da misli na mene. Da me nije ostavio baš zauvek i za sva vremena. Onaj ko je spreman da kaže zauvek, spreman je da poveruje u sve.

„Oče, stvori se ovde preda mnom i poverovaću“, kažem.

Kupujem jednog dana bombonjeru i odlazim kod njih dve. Na vratima piše: Bogdanovic.

„Tebi je lakše. Znaš: tvoj otac je pod onom crnom pločom.“

Нема коментара:

Постави коментар