BOŠKO TOKIN: TERAZIJE

Vladimir Kolarić

 

NEKA ZVER KREPA

 

„Terazije“ Boška Tokina (1932; novo izdanje Ultimatum.rs, Bg, 2015) je najbolji roman o Beogradu, on je Beograd sam.

Grad, brzina, vrtoglavica, Istok-Zapad, film – to su elementi Tokinovog šika.

Ipak, srž ovog romana je slikanje onog obrasca korupcije i „kombinacija“, intriga, one niskosti koja je posledica nesposobnosti da se izgradi zajednica; one niskosti koja je takođe Beograd sam, niskosti koja je u korenu usahlosti, dosade i crnih lista, a čiji su neprijatelji ličnost i sloboda.

Danas – više nego ikad; u tome je aktuelnost ovog već drevnog romana, romana iz neke već druge epohe, postrevolucionarno stabilizovane, čijem globalnom raspadu još odavno prisustvujemo.

Ipak, ponovo ipak, njegova vrednost nije u tačnosti i uverljivosti slike sveta, nego u likovima koji se nad tom niskošću uzdižu, koji je neće, koji su joj neprijatelji. I koja je neprijatelj njima. Toliko da se sve vreme plašimo za njih, ali ujedno i shvatamo da je sve to oko njih, sva ta odvratna puzavost i potuljena nasilnost, sva ta gnusoba – jedno veliko ništa.

A jasno je, sada više nego ikada pre, jer je dogorelo do nokata, da ta zver mora biti uništena, da taj Levijatan i ta stoglava aždaja mora biti zatrta kako bi ičega bilo, kako bi ičega imalo smisla da bude. Kako bi ikoga od nas – kao ličnosti – bilo.

Protiv svake, i najmanje svoje slabosti, i u traganje za svakim izvorom energije koji nas može osnažiti i uzvisiti. Protiv sebe samih onakvih kakvi smo.

Jer ko se ugasi, postaje i sam deo tela tog čudovišta, te bezlične nakaze, tog ničega.

Ne bojmo se. To je najvažnije, i to je nešto što samo od (svakog od) nas zavisi. Neka zver već jednom (i konačno) krepa.