недеља, 27. септембар 2015.

BOŠKO TOKIN: TERAZIJE


Vladimir Kolarić

 

NEKA ZVER KREPA

 

„Terazije“ Boška Tokina (1932; novo izdanje Ultimatum.rs, Bg, 2015) je najbolji roman o Beogradu, on je Beograd sam.

Grad, brzina, vrtoglavica, Istok-Zapad, film – to su elementi Tokinovog šika.

Ipak, srž ovog romana je slikanje onog obrasca korupcije i „kombinacija“, intriga, one niskosti koja je posledica nesposobnosti da se izgradi zajednica; one niskosti koja je takođe Beograd sam, niskosti koja je u korenu usahlosti, dosade i crnih lista, a čiji su neprijatelji ličnost i sloboda.

Danas – više nego ikad; u tome je aktuelnost ovog već drevnog romana, romana iz neke već druge epohe, postrevolucionarno stabilizovane, čijem globalnom raspadu još odavno prisustvujemo.

Ipak, ponovo ipak, njegova vrednost nije u tačnosti i uverljivosti slike sveta, nego u likovima koji se nad tom niskošću uzdižu, koji je neće, koji su joj neprijatelji. I koja je neprijatelj njima. Toliko da se sve vreme plašimo za njih, ali ujedno i shvatamo da je sve to oko njih, sva ta odvratna puzavost i potuljena nasilnost, sva ta gnusoba – jedno veliko ništa.

A jasno je, sada više nego ikada pre, jer je dogorelo do nokata, da ta zver mora biti uništena, da taj Levijatan i ta stoglava aždaja mora biti zatrta kako bi ičega bilo, kako bi ičega imalo smisla da bude. Kako bi ikoga od nas – kao ličnosti – bilo.

Protiv svake, i najmanje svoje slabosti, i u traganje za svakim izvorom energije koji nas može osnažiti i uzvisiti. Protiv sebe samih onakvih kakvi smo.

Jer ko se ugasi, postaje i sam deo tela tog čudovišta, te bezlične nakaze, tog ničega.

Ne bojmo se. To je najvažnije, i to je nešto što samo od (svakog od) nas zavisi. Neka zver već jednom (i konačno) krepa.

недеља, 13. септембар 2015.

Duško Paunković: KEROVI


Vladimir Kolarić

 

JEDAN OD NAČINA DA SE BUDE SLOBODAN

 

Psoliko-svinjsko-humanoidna neodređenost Kerova iz knjige crteža Duška Paunkovića („Kerovi“, autorsko izdanje, 2015) ne računa na referencijalnost koliko na refleksivnost, ne upućuje na neku stvarnost i neko značenje koliko u samom činu recepcije sugeriše suočavanje sa sopstvenim likom i našim predstavama tog lika, ona dakle nema funkciju dvogleda ili durbina, već ogledala.

Sižejna struktura tih crteža je takođe građena na principu pogleda, odnosno refleksivnost je ugrađena u samu sižejnu strukturu crteža. Naš receptivni pogled je na taj način posredovan ovim „strukturalnim“ pogledom, i to na dva načina: funkcijom „onog koji posmatra“ i „onog koji reaguje“ ugrađenom u tipološki sklop sižea i, kao drugo, verbalno-ikoničkom referencijalnošću koje crteže postavlja u (vrlo širok) socijalno-kulturni kontekst njihove recepcije.

Paradoksalno, stoga, umetničko i spoznajno dejstvo ovih crteža počiva najpre na principu identifikacije, gde se mi ne identifikujemo sa Kerovima kao umetničko-spoznajnim modelima nas samih (i dakle svetom Kerova kao modelom našeg sopstvenog sveta), nego odmeravamo sopstveni identitet sa sopstvenim predstavama o njemu, a posredstvom sopstvenog „ogledanja“ u ovim vizuelno-verbalno-sižejnim strukturama, odnosno uz „pomoć“ ovih struktura.

Identifikacija ovde, stoga, nije pitanje predstavljanja bilo u njegovom tautološkom (simulacija) ili u dualističkom (fikcija) vidu, već pitanje identiteta kao takvog.

Ovi nepretenciozni, inteligentni i duhoviti radovi nam svojim primerom i postojanjem ukazuju na jedan od načina na koji se može biti slobodan.

субота, 12. септембар 2015.

Rouen Vilijams: DOSTOJEVSKI

Moj tekst objavljen u "Ruskom almanahu" 20, 2015.




Владимир Коларић

 

ОДЈЕЦИ НОВЕ РЕЧИ

 

Британски теолог и песник, архиепископ кентерберијски у пориоду 2002-2012. Роуен Вилијамс у књизи „Достојевски: језик, вера и књижевност“ (Хришћански културни центар и Zepter Book World, Београд, 2014, превод дела Rowan Williams: Dostoevsky – Language, Faight, and Fiction) очекивано разматра религијске аспекте дела овог великог руског писца, али у интердисциплинарном кључу, који поред теолошке, активира и истраживачке и интерпретативне перспективе из домена философије, естетике, психологије и теорије књижевности.

Вилијамс Достојевског посматра најпре као књижевносг ствараоца, не намећући му бреме философа, теолога или националног идеолога, и као таквог га посматра кроз призму, у двадесетом веку бар у оквирима академске теологије рекло би се повлашћене, егзистенцијалистичко-херменеутички обојене (ре)интерпретације библијског и светоотачког наслеђа, са нагласком на појмовима слободе, односа, избора, дијалога, сусрета, заједнице и, важније од свега, на појму личности у не-есенцијалистичком кључу, са ослонцем на (овде пре имлицитно присутно) уврежено схватање „кападокијског обрта“ у тумачењу античко-философског појма ипостаси.

У складу са тим, појмови језика и приче истичу конкретност, историчност и развојност људске овоземаљске егзистенције, а тиме и појма личности, док се отвореност и затвореност како књижевног тако и „животног“ (егзистенцијалног) наратива испитују у оквирима појмова слободе и спасења, са нагласком на могућности књижевно-уметничког представљања дејства благодати у људским животима и предметно-историјском свету. Паралела коју Вилијамс успоставља између књижевно-уметничког и божанског стваралаштва, поред испитивања улоге благодати како у људском стваралаштву тако и у Божијем деловању у свету и историји, темељи се и на лику и иконичности, што је тумачење којим се успешно одговара на различите недоумице повезане са истинским религијским карактером стваралаштва Достојевског, али и природом његовог уметничког поступка. У том смислу, разумљиво је да питање могућности уметничког представљања светости, односно светог човека, обожене личности, чини привилеговани аспект Вилијамсове интерпретације, а тиме и стваралаштва Достојевског у оваквој интерпретативној перспективи.

Лепота стила, прегледност структуре, беспрекорна појмовна прецизност и епистемолошка заснованост, трезвеност и дубина увида, али ништа мање и изузетно познавање на само стваралаштва Достојевског него и његовог историјског контекста, затим ванредна ерудиција и познавање руске културе, православног хришћанства и теологије, штите ову изузетну и драгоцену, истински дијалошку књигу од свих могућих застрањивања и помодности оног типа интерпретације који би данас могао да се учини већ превазиђеним, држећи је изван идеолошко-политичке колико и интерконфесионално-екуменистичке инструментализације, подједнако далеко од неисторичног академизма и „бега у ритуал“ колико и од еуфемистичког прилагођавања божанског откривења логици палости. Бојазан Достојевског да ли ће умети да изговори „нову реч“ оваквим књигама бива ако не обесмишљена оно свакако превладана, уз поновну потврду да је истинско стваралаштво као изрицање „нове речи“ увек и изнова могуће, па и у овом нашем времену које толико волимо да видимо као последње, односно као крај и затварање једног како историјског тако и сваког нашег појединачног, личног наратива. Бодро и надахњујуће нас одвраћајући од такве у основи „демонске“ перспективе, Роуен Вилијамс пише једну потребну књигу, књигу у прилог истинском миру, за какве, поново у нашем псеудо-апокалиптичком заносу, сматрамо да их је све мање.

Одличан превод Ангелине Мишине и Павла Рака додатно увећава квалитет и престижност овог издања и наглашава наопходност постојања ове књиге на српском језику.

 

 

 

 

 

петак, 11. септембар 2015.

RUSKI ALMANAH 20, 2015

Ruski almanah, pored Mostova i Pisma naš nesumnjivo najbolji časopis "za književnost i kulturu", i koji bi morao da služi za ponos svakoj iole samosvesnoj kulturi, a nadahnuće svakom društvu koje bi da pred sobom ima budućnost, u 20-om broju pored ostalog donosi dramu savremenog pisca Aleksandra Galjina, tekst velikog Šklovskog "Kineska novela. Pristupi", intrigantnu prozu M. Kučerske "Savremeni paterik: Štivo za klonule duhom" (podnaslov je npr. "Priča o pravoslavnom ježu"), satiričko-parodijsku prozu O. Senkovskog, poeziju Novikova, Adamoviča i Olejnikova (omiljena prevodilačka trojka Travica-Lukšić-D. Paunković), a od pozorišta je tu i tekst Davida Borovskog, saradnika J. Ljubimova.
U ovom broju nadražeg časopisa postoje i tri moja priloga, prevod lepog i pronicljivog teksta Ane Rezničenko o Beogradu, prikaz filma "Levijatan" Zvjaginceva i knjige arhiepiskopa kenterberijskog Rouena Vilijamsa o Dostojevskom. Tekst o Levijatanu je, a to je ne mala čast,  preuzet upravo sa ovog bloga (http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/02/levijatan-andrej-zvjagincev-2014.html).