CHEN CUN: Slon (roman)

Vladimir Kolarić

 

TELO PISCA, MUŠKO TELO

 

Roman „Slon“ savremenog kineskog pisca Chen Cuna (Književni klub Brčko, 2015, prevod Leontin Čapo Milenić) nije ni basna ni alegorija, već roman o piscu i o pisanju, gde likovi-pojave živog sveta i različitih modusa postojanja tog sveta imaju karakter ne, književnoteorijskim žargonom rečeno, „realizovanih“ metafora, već bukvalno „oživljenih“ metafora, koje postaju integralni deo i akteri unutar „sveta dela“. Sam autor-pripovedač, unutar umetničkog teksta romana govori kako je „ovaj roman pun simbolizma, ljudi simboliziraju ljude, slonovi simboliziraju slonove, džungle simboliziraju džungle, mjesec simbolizira mjesec i Kilimandžaro simbolizira Kilimandžaro. Drugim riječima, sve simbolizira mene. To je sve“. Ipak, takva pripovedačeva izričitost ne bi trebalo da zavara, jer ovaj roman odstupa od svakog solipsizma, već i stoga što je temeljna autorska-pripovedačka pozicija gradi na dovođenju sebe pa time i sopstvene pozicije u pitanje. Na taj način ovo delo umesto esteticističkog redukcionizma ili plitkog društveno-psihološkog alegorizma, vodi demonstriranju i aktualizaciji onih najdubljih razloga zbog kojih volimo umetnost, pripovedanje, roman, zbog kojih uostalom volimo sve te simbole i metafore koje produkujemo ili koje se produkuju za nas (i koje nas produkuju), i koje nam se na ovaj ili onaj način nude kao prizme kroz koje ćemo ili kroz koje bi trebalo da posmatramo svet.

Jer i pisanje je neka stvarnost, jer i produkt pisanja je neka stvarnost, a svaka stvarnost hoće neku konkretnost i hoće, na kraju krajeva, neko telo. Stoga je polazište celokupne potrage ovog zamalo pa detektivskog romana, kako sam autor ironiše, telo pisca i telo muškarca, a to je i u jednom i u drugom slučaju neko invalidno telo, ono kojem nešto nedostaje i koje nešto hoće. Slon je stoga primarno metafora te štake i tog implanta, koji je ujedno žalja za ucelovljenjem (dovršenjem svog unutrašnjeg sveta) i za uspostavljanjem interfejsa i interakcije (obavezno i telesne) sa svim onim što doživljavamo kao (nama) spoljašnji svet. On je i metafora usamljeništva, potrage i kopulacije, on je matafora želje da se (samo)ostvari sagorevanjem, da se smrt vidi kao izlazak i kao izbor, kao nešto-mene-dostojno.

To je i metafora za putovanje koje je zajednica i koje je bratstvo i koje je samo identitet a ne tek put ka nakakvom identitetu kao cilju, jedno, prema u romanu citiranim stihovima Volta Vitmena, „kružno“ putovanje „nas dvoje“, ili pre i radije „nas dvojice“, na kom „smo se od svega umorili osim slobode i osim naše vlastite radosti“. U tom smislu, u takvom svetu i u takvoj perspektivi, žena nije i ne može biti „drugo“, telesno drugo, što bi stvaralo tek konflikt i strah, dakle rat, već eterično možda-biće, ni ogledalo ni projekcija, a najpre tek strah zbog nekad davno, iz ko zna kog razloga, propuštene inicijacije, one inicijacije u kojoj i putem koje telo muškarca, a time neminovno i telo pisca, nalazi svoju potvrdu i svoje istinsko postojanje.

I ipak, poginuti od vlastitog dela glavna je i nikada ostvarena težnja pisca, a to znači baš telesno umreti, umreti od nekog tela, od nekoga kome si dao telo. I da je to neko drugo telo, jer šta je slon nego telo, telo kao takvo – i zar baš iz tog razloga slon nije idealna i centralna metafora ovog romana, tačnije ovog-ovde mesta bez adrese omeđenog romanom – dakle neko drugo i drugačije telo, koje sugeriše kako pisanje svakako nema veze sa opstankom, ni čoveka, ni zajednice, ni vrste, pa ni pisca i njegovog tela, nema dakle veze sa biologijom i generacijama, jer (pazimo, žensko-fikcionalno-eterični lik to kaže) „ljepota je bila jedina stvar vrijedna pažnje“, pa makar svi pomrli, pa makar umrlo i samo sećanje.

Ali, ponovo ipak, ta tela nisu sam rat i samo nevolja, ta tela su i veza i povezanost, koja stvaramo i koja rađamo da bismo došli jedni do drugih, da bi zajedno stigli bar donekle, jer drugačije nikada i nigde i ne možemo stići. Telo je ono što nas upravo spasava od tog nikada i nigde, i ono je, samo kao takvo, nada svakog pisanja, a takvo pisanje, i samo kao takvo, nada za telo muškarca i telo pisca, možda jedina njegova - nikada izrečena - potreba i žudnja, njegovo pravo da bude drugo i da traži drugo, njegovo pravo na ljubav.

A telo umetnosti je telo čoveka,  da bi živelo mora da se obnavlja, a obnavlja se na različite načine, pa i rečima. Samo kultura koja to zna, živeće. A kako kulture žive? Tako što hoće da žive. A ovakvi romani, kao Chen Cunov, su dahovi tog života, i što ih je više, više je i života. U tom „više života“ sustiču se sve naše nade, i ne propustimo ni jednu priliku da se životom napunimo, iz svakog (sve teže, čini nam se) dostupnog izvora. Kao takav jedan izvor, ovaj Chen Cunov roman je sam za sebe najbolja odbrana umetnosti i odbrana čoveka, odbrana sveg živog sveta, jer tamo gde se uništava i unižava umetnost uništava se i unižava čovek, i s njim sve što je živo i što bi volelo da je živo. Umetnost ne sme da bude idolatrija, ali umetnost ne sme ni da bude ništa. Jer - zar smo mi ništa? Pa pogledajte oko sebe i unutar sebe - zar smo stvarno i nepopravljivo ništa?