Vladimir Kolarić
ROMAN
KAO SAPUTNIK
„Na Crnom bregu“ Brusa
Četvina (Agora, Zrenjanin, 2013, prevod Alen Bešić) je jedan od onih romana
koje smo spremni da odmah proglasimo klasičnim, verujući da će „nadživeti svoje
vreme“ i da u sebi sadrže nešto imanentno literarno i romaneskno. Takva
recepcija kao da počiva makar i na nesvesnom uverenju da postoji recept za „pravljenje“
ovakvih romana, i da se bi se on mogao spoznati podražavanjem, što podrazumeva
da ovakvo delo dobija karakter uzora. U dobu bez „kanona“, emulacija kao učenje
podražavanjem od opšteprihvaćenih poetičkih uzora sa statusom autoriteta, svoje
mesto prepušta različitim inter i metatekstualnim strategijama, dok se za uzor (ili građu) po
inerciji uzimaju dela koje takve strategije sadrže u najmanjoj mogućoj meri,
održavajući kontinuitet sa umetnošću građanskog realizma.
„Veličina“ i „uzornost“
ovog romana je najpre u shvatanju vremena, koje nije oblikovano kao niz
sekvenci nego kao tok. Poetički analogon takvog stvatanja vremena prisutan je
podjednako na nivou rečenice, pasusa, poglavlja i strukture celine. Za ovog pisca
se svakako ne bi moglo reći, kako je V. S. Najpol spočitao Dikensu, da ne ume
da formira pasus. Ipak oni koji osporavaju Najpola kao pisca koji se usuđuje da
za svog uzora proglasi (građanskog) Balzaka, tako nešto teško da bi prigovorili
Četvinu. Četvina takođe, voleli ga ili ne, ne bi proglasili ni piscem
revolucije.
Pa u čemu je onda
stvar, zašto je ovaj roman „uzoran“ i „veliki“? Nije valjda samo zato što je „po
sredini“ i što su njegovi referenti, poput Džojsovih, u mitu? Ili je već i to
dovoljno, u vremenu koje svoju umetnost smatra toliko siromašnom?
Ipak, ne jeftina uteha
dualizma, ni još jeftinije obećanje milenarizma, i njihovi poetički analogoni, koje se toliko često
potkradaju svakom piscu koji se poduhvata većeg zahvata sa prostorom i
vremenom. Lek za to je uhvatiti tok, nastajanje, ne stvar kao takvu, završenu,
dovršenu, ili magijski materijalizovanu, već u vremenu, u istoriji, toku i
nastajanju. Roman ne kao jeftina uteha, kao gost, nego kao saputnik, onaj koji
hoda sa nama, i koji nam govori da nismo sami. Odatle proističe taj glasoviti
Četvinov humanizam, a ne iz egzotike i-ili politike. Taj humanizam je
romaneskni i podseća, mimo svega, da je roman ipak, i dalje, umetnost reči.
Нема коментара:
Постави коментар