Vladimir Kolarić
ISTORIJA
NASILJA
Kako je otprilike objasnio
jedan Peljevinov lik, ljudi su spremni da prihvate dominantnu viziju sveta u
vidu izvesnog simboličkog poretka i poretka moći sve dok su uvereni da je
sposoban da im puni stomake. Kada prestanu da budu uvereni, stvari počinju da
se menjaju, ovako ili onako. Za početak, gluma kako podređenih tako i
nadređenih postaje sve manje uverljiva, a simboličko ali i realno (kako kolektivno tako i individualno, institucionalno tako i incidentno) nasilje buja.
Svakako zabavan
argentinski film „Divlje priče“ (Relatos salvajes, 2014, režija Damián Szifrón)
nas suočava sa nasiljem, i to upravo onim koje je motivisano individualnim
odgovorom na nasilje jednog propadajućeg poretka, jednog istorijskog projekta
koji u sve većoj meri gubi snagu da vlada ljudskim dušama, a – biće – i telima.
Jedan konkretni vid moći kao dominacije i kontrole, kada gubi svoj legitimitet i
identitet, suočava se sa nemoći dezorijentisanog i preplašenog pojedinca i
potlačenih grupa koja se izražava kroz rušilačko nasilje, čiji cilj nije oslobođenje
kao projekat već kao instinkt. Ukratko, biologija pruža poslednju odbranu, na
šta moraju da računaju svi kreatori manijakalnih projekata uređenja sveta po
sopstvenoj meri, i to onoj meri koja svakako nije ljudska, ali ni božanska,
koja može biti samo mera ljubavi.
Takođe, ovaj film
ukazuje i da je takvo nasilje usmereno najpre protiv simboličkog, onog spleta znakovnog
i institucionalnog za koje osećamo da nas drži u okovima, i to onim okovima bez
kojih nema kako ekonomskog, tako ni političkog, ali ni onog oslobođenja za
kojim svi mi kao ljudi, svesno ili nesvesno težimo, a koje od nas čini onim što
bismo, upravo kao ljudi, trebali i morali da budemo.
Poredak koji ljude,
zadavanjem neupitnog sistema društvenih uloga, huška jedne na druge, nikako ne
može biti trajnije održiv, koliko god prikrivao svoju pravu prirodu. Ali da
bismo to shvatili, potrebno je jedno raščaravanje, jedno oglušenje o sirenski
zov moći, koja računa na našu slabost, kolebljivost, niskost i pohlepu. Lenjost, u osnovi.
Trenutak kada
konvencije postaju lanci, društvo arena, država zatvor, a univerzalna legitimizacija
prazna priča, po pravilu nije lako odrediti, i svaka pomoć u traganju makar i
za posledicama temeljnih društvenih i kulturnih raskola je dobrodošla, pa bar i
u vidu jednog nepretencioznog filma iz jednog udaljenog dela sveta. Ili zapravo
nije tako? Ili je upravo Latinska Amerika, gde je sa primenom Monroove doktrine
i kasnijim vršljanjem "čikaških momaka" počeo i dalje aktuelni ciklus globalne dominacije i kontrole, logično mesto na kom će
cela priča i da se završi? Iskustvo se ničim ne može platiti, i ono, posle duge
i preduge patnje i otpora, ponekad ume da nađe sasvim suptilne oblike svedočenja
o pravom stanju stvari, i pravom stanju sveta, koje nam nije lako da priznamo,
a koje nije svodivo tek na inkriminisanje Amerike, kapitalizma ili bilo čega
što nam trenutno (crvenom?) maramom maše pred očima, već podrazumeva neke
znatno dublje, ukorenjenije i trajnije strukture oblikovanja i ispoljavanja
moći, a time i potrebu za znatno osmišljenijim strategijama otpora, onima koje uzimaju u obzir složenost današnjeg sveta, ali čija rešenja nisu toliko složena da bi bila neprimenljiva.
Pa zašto da i mi ovde,
u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, Balkanu, svoje iskustvo ne predočimo u ovakve,
univerzalno prijemčive forme, i da ga tako pretvorimo u stvaralaštvo, a ne
večno gloženje i sladostrasno demonstriranje nemoći. Da, zaista, zašto? Da nije
problem ipak u onom simboličkom, a što, pre svega drugog, podrazumeva zagledanost
u sopstveno, koliko god izobličeno i ojađeno lice. U svoje oči, za koje se plašimo
da ćemo u njima pronaći samo prazninu. Da je naša bol, kojom se gordimo, bila
još samo jedna perla u velikom đerdanu moći, onom koji smo potpuno slobodno, što
ne znači i potpuno svesno, pretvorili u sopstvena vešala. Dakle, da vidimo
konačno, o čemu se tu radi i da li nam je, baš uvek i baš u svemu, neko drugi
kriv?
Нема коментара:
Постави коментар