четвртак, 23. април 2015.

ZIMSKI SAN (Nury Bilge Ceylan, 2014)


Vladimir Kolarić

 

MIR

 

Konji se krote na jedne, a ljudi na druge načine, mnogobrojne, i sa našeg ljudskog stanovišta daleko složenije. I cela stvar je u tome gde ste vi u tom sistemu kroćenja i kako to motivišete, što je zapitanost koja nas, kada uopšte postoji, vodi različitim putevima, sve do buđenja savesti i, eventualno, preumljenja.

I kanski laureat, turski film „Zimski san“ (Kis Uykusu; Winter Sleep, 2014, režija Nury Bilge Ceylan) se bavi upravo onim najvažnijim pitanjima našeg trenutka, a koji se tiču traganja za razlogom zbog kog živimo zajedno i odgovora na pitanje o tome šta dugujemo jedni drugima. On to čini oslanjajući se na prozu Čehova, sa odjecima u Turgenjevu, i na dominantni motiv „oblomovštine“. Aktivacija ovog privilegovanog motiva ruske klasične proze u turskom koliko i u kontekstu današnje Evrope je verovatno najveća vrednost ovog filma, čije konsekvence nisu samo idejne i estetske, već i direktno političke.

Ovo je takođe film koji u jednom vremenu krize ličnosti i krize zajednice postavlja pitanje i o istinskoj, ne samo moralnoj nego i „ontološkoj“ odgovornosti umetnika i intelektualca, koja se tiče prirode njegovog odnosa prema stvarnosti, odnosno njegovog viđenja o tome šta je istinita stvarnost i na koji način je ona povezana sa stvaralaštvom i mišljenjem, ali, zašto da ne, i delatnom praksom.

U domenu filmskog jezika ne osobito značajan, ovaj film ipak podseća na onu tendenciju „zlatnog doba“ evropskog autorskog filma, usmerenoj ka filmu posle čijeg gledanja se osećate kao da ste pročitali roman. Naravno, status filma kao autorskog određuje pre svega postojanje autora, snažne stvaralačke ličnosti, a ne tek puka namera da se pravi „autorski“ film prema već zadatim, i ideološki neminovno instrumentalizovanim, kodovima. Ovaj film ipak ima svoju vrednost, makar i kao tek „heurističku“, usmerenu ka nadahnuću, ohrabrenju, otvaranju, primeru da se i dalje mogu snimati ovakvi filmovi, filmovi za zrele ljude, one koji bi hteli ne samo da pasivno primaju, nego i da se hrabro angažuju i suoče, najpre sa samim sobom, svojim niskostima i nedoraslostima, pa onda i sa drugim ljudima, svojim bližnjim, pa zatim i sa celim svetom, ne mireći se ni sa jednom od postojećih i „oktroisanih“ zadatosti. To je više nego dovoljno u sumornom kulturno-političkom kontekstu današnje Evrope, sve zatvorenije za ideje mira, koje ovaj film, makar i u smislu umetničkog i kinematografskog izraza ne posebno upečatljivom vidu, svakako nosi.

Нема коментара:

Постави коментар