Vladimir Kolarić
JOŠ
SVETLOSTI
Značenjska i smisaona
srž celovečernje igrane varijante filma „Petlja“ Milutina Petrovića (reditelj i
koscenarista sa Sašom Radojevićem, 74 min.) ni u čemu zapravo ne odstupa od
onoga što sam na ovom blogu izneo povodom eksperimetalne, 42-minutne varijante
filma pod istim nazivom (http://vladimirkolaric.blogspot.com/2014/12/film-petlja-42-min-milutina-petrovica.html,
decembar
2014). Ova činjenica ne predstavlja slabost, već samo potvrđuje validnost
iznetih ideja o holografsko-fraktalnoj, sinergetskoj strukturiranosti filma,
kojim se modelira slika sveta na razmeđu linearnosti i cikličnosti, odnosno
razvojnosti-sukcesivnosti naspram preslikavanja-simultanosti kao gradivnih
principa svakog kosmološki orijantisanog modela sveta-stvarnosti. Ukratko,
celina je u delu, deo u celini, a beskonačne varijante na različitim nivoima opštosti (vertikalna osa) i diskretnosti
(horizontalna osa) nikako ne isključuju jedna drugu.
Trilerski zaplet samo
dodatno motiviše i nadograđuje-kontekstualizuje ovakvo čitanje filma, dok dijalog
čak doslovno eksplicira ideje o linearnosti i „streli vremena“, koje sam već izneo
povodom eksperimentalne (i bez-dijaloške) varijante ovog nadasve rafiniranog i
fensi muvija. Ovim ne podvlačim sopstvenu „prozorljivost“ već danas tako retku
jasnoću, preglednost i koherentnost ideja koji stoje u srži jednog filma (kad
ih uopšte i ima), dok pod „fenserajem“ nemam u vidu ni jednu varijantu danas i
od levice i od desnice toliko omraženog hipsterskog šika, koliko se obraćam
onima koji razumeju završetak Karpenterovog „Napada na policijsku stanicu 13“,
i šta se tu podrazumeva pod ovim „fensi“. Toliko o filmofiliji ovaj put, od
koje će predstojeća (festovska) recepcija „Petlje“ tek da vrca.
Celovečernja varijanta „Petlje“
podcrtava u eksperimentalnoj varijanti pre implicirani (i najpre vezan za
lik-legendu Lj. Šimunića) fiction-faction
polaritet koji ovde, pre svega u liku „istražnog sudije Saše Radojevića“
dodatno usložnjava kako metafilmski tako i značenjski potencijal filma. Ideja
savremene umetnosti je vešto ironizovana, i neposredno povezana sa pitanjem
problema identiteta sagledanog kroz princip preslikavanja umesto princip razvojnosti.
Ovakvo poimanje identiteta se ovde neposredno povezuje sa šamanističko-magijskim
principima modelizacije sveta, koje su u sasvim transparentnoj i danas sa manje
ili više veštine tumačenoj (ili makar naslućivanoj-napipavanoj) vezi sa
najnovijim paradigmama o kojima je bilo reči na početku teksta, a koje ovaj
film tako lepo i posvećenički potkazuje neukom puku. Za sve ovo je potrebno
znanje, tako retko danas, ne samo ovde i ne samo u filmu, dok je umetnost, kako
to često biva, umnogome upravo u ambivalenciji-dvosmislici, istovremenosti privlačenja
i odbijanja, fascinacije i (saznajnog) realizma: predstavljeni model
privlači-zavodi svojim potencijalom da nam sugeriše doživljaj sveprisutnost i
svepovezanosti, ali nas istoivremeno i zastrašuje-zbunjuje svojim potencijalom
depersonalizacije i rastelovljenja. Otuda ambivalencija između pasivne pozicije
prevladavanja lavirintskog modela stvarnosti njegovom estetizacijom, i aktivne
pozicije traganja za potencijalom tradicionalnih načina prevazilaženja-izlaska
iz lavirinta, a putem slike (lika) i reči.
Očekivano, informacionu
vrednost celovečernje u odnosu na eksperimentalnu varijantu „Petlje“ značajno
povećava njena politička dimenzija, koja u sasvim liberalnom duhu lavirintski
model sveta projektuje na sliku društveno-političke realnosti kao
komunitaristički motivisane mreže mahom netransparentnih centara (ili ispostava)
moći. Takođe, liberalni impuls suprotstavljanja ovako konstituisanoj moći
konceptima individualnosti-personalnosti, formalnog pravnog poretka i apstrakno
kultivisanog sistema vrednosti u mnogome određuje neke od osnovnih idejnih i
značenjskih koordinata ovog filma. Politička dimenzija „Petlje“ je u tom smislu
konstitutivna za razumevanmje i recepciju filma, i mogla bi se sagledavati
unutar političko-metafizičkog kompleksa ideja koje obično podvodimo pod „ideje“
ili „ideju Zapada“. U tom smislu, ovaj film je, i u političkom smislu, iz
perspektive današnjeg, kako lokalnog tako i globalnog trenutka, zapravo nigde.
Valja se nadati, ne samo zbog ovog filma, ili filma uopšte, nego zbog svih nas,
i na „Zapadu“ i na „Istoku“, da je on ipak i u osnovi stvar budućnosti.
Lepo je ipak videti da
je film umetnost, a da takav status ne bude proizvod upravo onakvih
komunitarističko-manipulativnih strategija kojima nas ovaj film toliko plaši. To
možda neće doneti etabliranost ni ovozemaljsku moć, ali kome je od onih koji su
„pravi“, „svetski“, istinski „fensi“, do takve moći uopšte stalo. Ali to je
valjda uvek bilo tako, pa ne bi trebalo da nasedamo na narcisoidnost sve prisutnije
apokaliptike, koja nas uverava kako smo baš mi, danas, nešto posebno, i kako su
pred nama zadaci koji nas prevazilaze. Film kakav je „Petlja“ ima izvestan
potencijal otrežnjenja u tom smislu: da nas pozove da se vratimo na sopstvenu
meru i konačno pozabavimo svojim životima. Da smo divni i uzbudljivi, samo ako
to bar i malo hoćemo. A to je valjda dovoljno za početak. Jer početka još ima,
a i dalje će ga biti.
Нема коментара:
Постави коментар