понедељак, 24. септембар 2012.

Roman "Douglas Tweed" Irine Kunine Aleksander

Moj tekst o knjizi "Douglas Tweed i ostali" Irine Aleksander (priredila Irena Lukšić), objavljen u "Ruskom almanahu" broj 17, 2012 (urednik Zorislav Paunković).


Владимир Коларић



У коме су и кактуси цвеће слободе



(Irina Aleksander: Douglas Tweed i ostali, priredila Irena Lukšić, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2011.)


Трећа књига са текстовима Ирине Александер, коју је приредила Ирена Лукшић, поред њеног романа из совјетског периода Даглас Твид: живот и достигнућа, обухвата и предговор приређивачице, изводе из дневника Павла Лукницког о Ирини Александер (приредио и превео Зорислав Паунковић), затим преписку ауторке са значајним српским писцима Растком Петровићем и Марком Ристићем (приредила Видосава Голубовић), и, најзад, документе, фотографије и избор критичких осврта на претходне две књиге, Сви животи једне љубави (2003) и Само чињенице, молим! (2007).

О Ирини Александер (1900-2002), списатељици и значајној и интригантној учесници књижевних кругова предратне Југославије, али и светског џет-сета, више пута је писано у Руском алманаху, где је први пут и објављен одломак из романа Даглас Твид: живот и достигнућа. Ради се о кратком роману насталом 1925. године, за време ауторкиног боравка у Совјетском Савезу, где је, између осталог, као глумица и сценаристкиња сарађивала у филмовима значајне авангардне групе ФЕКС. Роман је објављен у едицији популарних, пустоловних издања намењених широкој публици, и представља авангардистичку, у духу ФЕКС-а, рефлексију америчке популарне културе у њеним зачецима. Роман у том смислу нема амбицију да реалистички представља америчку друштвену стварност, већ за свој предмет узима представе и знакове којима се америчко друштво самоидентификује у формама популарне културе, најпре филму, музици, али и култури „селебритија“. Роман у целини представља пародично-пастишну обраду мемоара Хенрија Форда, док је само његово ауторство предмет поетичке игре: роман је потписан ауторкиним „девојачким“ именом и презименом Ирина Куњина, за које се „предговору аутора“ тврди да је псеудоним писца мушког пола, док главни женски лик у роману, Ирена Клан, садржи податке из живота саме ауторке. У складу са захтевима популарних, најпре филмских форми, знакови у овом делу функционишу најпре као сигнали, и то они који упућују како на „капиталистичку“ и „плутократску“, тако и на „прогресивну“ и „слободарску“ слику Америке формирану у глобалној свести. Настао у прелазној епохи, Даглас Твид неспорно има антиципаторки значај, како за даљи развој и рецепцију америчке популарне културе, али и глобалне америчке идеологије, тако и даљу судбину Русије и евроазијског света, затвореног у различите облике националног социјализма, од кога ни до данас није у стању да се отргне. Антикапиталистичка и револуционарна настројеност романа има своју противтежу у неспорној фасцинацији прогресивним и слободарским лицем Новог света, коју најбоље описује управо Растко Петровић у свом писму ауторки, као „овај крај у коме су и кактуси цвеће слободе“. Даглас Твид, попут дружења са Растком Петровићем, али и Марком Ристићем и Крлежом, као да дешифрује потрагу ауторке за једном другачијом, „истинском“ левицом, а заправо, са обзиром на антиципаторски карактер њеног романа – најпре када је у питању прави, „кјуклуксклановски“ карактер америчког глобалног империјализма – за једним трансиодеолошким, изнад левице и деснице али и изван „трећег пута“, становиштем, као становиштем слободе, којим се неће забрањивати колико право на рад, толико и извесна доза гламура.

Ова књига, роман заједно са додацима, не открива Ирину Александер само као ауторку и сведокињу значајну за руску и културе југословенских народа, на шта су већ у довољној мери указале књиге Сви животи једне љубави и Само чињенице, молим!, већ и као ауторку од значаја за будућност, за свет у ком живимо, а који се толико мучимо да дешифрујемо.

Нема коментара:

Постави коментар