понедељак, 30. мај 2011.

Priča: Čiste ruke

Jedna od mojih ratnih priča, objavljena u zbirci Lutalice (SKC Kragujevac, 2006).

Vladimir Kolarić

ČISTE RUKE




Rat je kad shvatiš da je čovek meso. Tako sam to video. Govore da sam malouman, ali i ja vidim. Zaiskri ponešto...
Ujutru, rosa sija kao rasuto staklo. Oči devojaka liče na mleko. Ruke ratnika su kao zalasci sunca. To je ono što vidim.
Krpim gume, nosim, služim, sve što treba. Ali pametan sam ja. Moje ruke su čiste. Pogled mi se ne menja.
Gledam ih. Propadaju, a ne vide. Gase se, a misle da plamte.
Blato je, a meni je to raj. Kad me ne gledaju, smejem se. Kažu da sam malouman. Meni su ruke čiste.
Jedno je došao stariji vodnik. Hramao je.
«Problemi sa venama», rekao je i ponudio me cigaretom. Sedeli smo na gumama.
«Pričaj mi nešto.»
Slegnuo sam ramenima.
«Šta da vam pričam?»
«Nešto. Normalno.»
Pričao sam kako sam vozio kombi. Kako se pokvario, a okolo samo kukuruzi. I, ko mi je popravio kombi? Baba.
«Moj pokojni je bio mehaničar. Ja sedela i gledala, pa naučila. Od nečeg mora da se živi.»
Vodnik je gledao u daljinu. Žar cigarete mu je već dosezao do prstiju.
«Ajde sa nama», rekao mi je. «Da znaš kako je tamo. Nema boljeg mesta na svetu.»
Govorio je o rovovima, o Majevici.
«Bio sam jednom. Vodili su me, kad sam bio mali. Zamalo nisam stao na zmiju.»
Pogledao me je. Osmehnuo se.
«Nisi ti toliko lud.»
Ćutao sam. Šta ja znam o tome?
Vodnik je poginuo. Više neće imati problema sa venama.
Nikad nisam video zmiju. Lagao sam ga. Ne znam zašto. Ponekad, tako, ne znam zašto kažem sad ovo, a sad ono. Da li je i kod drugih isto?
A meni, meni su ruke čiste.
Blato liči na rasute utrobe insekata. Kad umire, sunce je kao sveže krvavo meso.
Nešto se bliži. Dolazi. Nisam baš toliko lud. Samo su mi ruke čiste. Vidim. To je sve.

Нема коментара:

Постави коментар